Kategorija: Uncategorized

(30. mart 1979)

“U mjesecu oktobru 1954. godine Galić Ostoja, tada šef ispostave za unutrašnje poslove u Mrkonjić Gradu, sa službenikom iste ispostave Ajduković Gojkom, išoa je u lov na divlje patke, na mjestu današnjeg jezera Balkana, odnosno Crnog jezera, koji mu naziv najbolje i odgovara, a neki Mrkonjićani jezero nazivaju i Galino jezero, jer inicijator osnivanja jezera Galić Ostoja ima nadimak Gale.

Površina sadašnjeg predstavljala je uvalu, u kojoj su pri vrhu bila tri veća izvora odnosno manja jezera  s površinom oko 100 m², te još pet manjih izvora, od čije vode je nastala Crna rijeka, koja ima dužinu toka oko 20 km, od izvora do utoka u Vrbas, kao desna pritoka rijeke Vrbas.

Iz trri veća izvora voda je izvirala s dna jezera, dubine i do 25 metara, pa jezera od ova tri izvora predstavljala su kotlove (kazane), kako ih je narod ovog kraja nazivao.

Od ukupno osam jezera u Uvali, koja je pretežno predstavljala barsko zemljište, obraslo raznim barskim biljkama, a sredinom ove Uvale skupljala se voda, formirajući korito, dosta uzano, proširujući se što se više udaljavala od tri veća jezera.

Po ovoj uvali, na suvljem zemljištu, vlasnici su vršili košenje trave, koja je bila divljačna, radi prisutnosti raznih barskih biljaka.

Zbog udaljenosti ove uvale od seoskih kuća, starog makadamskog puta Mrkonjić Grad – Ključ i Glamoč, te povoljnog zemljišta na jezerima i barskim biljkama, koje su pružale dobar zaklon, u zimsko doba i ranije zadržavale su se divlje patke.

Tako je Galić Ostoja, boraveći jednog dana 1954. godine radi lova na divlje patke, došao na ideju, da bi se u ovoj uvali moglo izgraditi jezero, s izgradnjom jedne bran, s kojom bi se zatvorila uvala. Ovu ideju dotičnog dana odmah je prenio Galić Ostoja drugu Ajduković Gojku, koji je s njima bio u lovu, pa su zaključili da s tom idejom Galić upozna i optišnski komitet, što je i učinjeno.

Na dnu tri veća jezera taložili su se  istrulili otpaci od lišća raznih barskih biljaka i lišća okolnog šumskog drveća, pretežno bukve, sa kojom je obrasla Lisina skoro 90%, naročito padina prema Mrkonjić Gradu, na kojima ranijih godina bilo više četinara, uglavnom smrče, pa su satbla smrče najviše bespravno sječena, te sada ima smrčevih stabala samo pri vrhu padine Lisine, odnosno s istočne i sjeveroistočne strane ove planine.

Oko samog jezera ima i drugih vrsta šumskog drveća: johe (jove), javora, lijeske, graba i drugih vrsta.

S jugoistočne, južne i jugozapadne strane s jezerom se graniči Lisina, čiji je najveći vrh zvani Lisina s nadmorskom visinom od 1.462 metra.

Svi navedeni izvori izviru ispod planine Lisine. S istočne strane jezera, na udaljenosti oko 100 metara, postoje dva manja jezera, čija voda se u blizini samih izvora spaja, te otiče jednom padinom i jednim potokom, koji se u blizini jezera na oko 30 metara spušta niz kamenu strmu padinu i čini manji vodopad, pa prelazeći put, koji opasuje jezero i služi za šetnju izletnika, te se ulijeva u jezero.

Ova voda ima manji procenat sumpora (S).

Radi sadržaja sumpora voda od dva jezera i vodopada miriše na sumpor, pa po pričanju obližnjih mještana, pasulj s ovom vodom ne može potpuno da se skuva.

Predio Balkana, kako se naziva obližnja okolina jezera, ima oko 30 većih i manjih izvora hladne pijaće vode, pa je s jednog većeg izvora, na udaljenosti oko 300 metara dovedena voda u novi motel Balkana, a s jednog drugog i većeg izvora mještani iz obližnjih sela doveli su vodu i u svoja sela. Inače planina Lisina vrlo je bogata s mnogim izvorima, što je rijtkost u SRBiH, pa čak i šire u Jugoslaviji.

Nataloženi otpaci po dnu navedena tri jezera čuvali su crni izgled jezerima, pa je po ovoj crnoj boji dna triju većih jezera dobila naziv i rječica Crna rijeka, koja ptiče od vode svih ovih jezera.

Prema pričanju starijih ljudi, u tri navedena jezera bila je riba domaće pastrmke težine i do 5 kg.

Na osnovu dobivenih podataka ribe u ovim jezerima trovali su najviše turski vojnici, prilikom dolaženja na strelište, koje se nalazilo za vrijeme turske vladavine u blizini sadašnjeg novog motela Balkana.

Također su dolazile na izlete (teferidže) i neke bogatije familije iz Mrkonjić Grada, te su muškarci hvatali pastrmke trovanjem i na drugi način.

Na turskom jeziku riba se zove balik, a ribar balikdži, pa prema tome i jednom predanju po ovoj turskoj riječi površina s jezerima zvala se Balikana, što bi bilo pravilnije, nego Balkana, kako natod naziva jezero i čitav kraj oko jezera.

Trovanje riba odgovarajućim otrovom (baluk), ribe se onesvijeste, pa su otrovane ribe izlazile na površinu vode i lakše ih je bilo hvatati, a nakon 10-24 časova, što zavisi od količine pijedenog otrova, većinom su se ribe vraćale svijesti.

Do izgradnje Crnog jezera ne bi došlo, da inicijatorova ideja nije prihvaćena i odobrena od strane opštinskog saveza komunista u Mrkonjić Gradu.

Stanovnici Mrkonjića Grada dobro znaju da je Galić Ostoja (Gale)  inicijator osnivanja jezera, pa radi toga neki građani jezero nazivaju Galino jezero, na koji način se odaje priznanje i zahvalnost inicijatoru osnivanja jezera.

Nadmorska visina Crnog jezera je 764 m, što je vrlo povoljno za plućne i nervne bolesnike, kao i za srčane bolesti, a okolina Balkane ima bujno zelenilo planine Lisine, kao i prostrane livade.

Radovi na izgradnji jezera otpočeli su uglavnom 1955-1957. godine, bez ikakvih financijskih sresstava, pa je raspisan i doprinos za obezbjeđivanje sredstava, za koji su se svesrdno odazvali stanovnici Mrkonjića Grada.

Organizovane su radne akcije Mrkonjićana, koje su izvođene uspješno, u kojima  su učestvovali omladinci od 14 godina starosti, pa čak i stariji ljudi i žene i do 70 godina, a učestvovali su ljudi i omladinci s područja drugih opština.

Građani koji su bili spriječeni da učestvuju u radnim akcijama, plaćali su vrijdnost svoga rada u određenom oznosu za svaku akciju, pa je sa tim novcem plaćen rad drugim ljudima.

U radnim akcijama učestvovala je i omladinska radna brigada od 60 omladinaca i omladinki iz Sitnice s područja opštine Ključ.

Ovu brigadu doveo je ondašnji matičar Vulin Mladen sa Sitnice, a kada je brigada dolazila, nosila je zastavu i pjevala pjesme.

Jezero Balkana odnosno Crno jezero ima površinu oko 4 ha, poribljeno je kalifornijskom pastrmkom i vrstom ribe amur, koja je porijeklom iz SSSR-a, koja živi u graničnoj rijeci između SSSR-a i Kine, na dužini toka oko 6.000 km, koja se hrani biljnom hranom, te time smanjuje količinu biljke zvane zvončić, koja prekriva površinu dna jezera oko 80%, a ova biljka daje prijatnu za oko zelenu boju dna jezera.

U Lisini ima i vukova, koji se pojavljuju najviše preko zime, kada gladni napadaju srneću divljač i ova divljač mnogo strada.

Kao primjer navodim jedan slučaj, kada su vuci 1954. godine dotjerali ranjenu srnu do sela Majdana, nedaleko od Mrkonjića Grada, gdje se ona sklonila.

Ovu ranjenu srnu dovezao je odašnji lugar Jagodić Gojko, sada u penziji, na kolima u šumsku upravu, a šef šumske uprave inž Selmanović Ahmet, inače lovac, istu srnu smjestio u šupu uprave, hranio je i dovodio veterinara, koji ju je liječio, te nakon izliječenja, poslije mjesec i po dana, srna je potpuno ozdravila i puštena u planinu Lisinu.

TKO JE AHMET SELMANOVIĆ

Iz njegovog teksta o Balkani:

Oko ovog predjela zvanog Sokočnica privlačna je prirodna okolina, sa sjeverne strane šumski predjel Borovnica, koji je pošumljen sa sadnicama crnog i bijelog bora od 1955. do 1959. godine od strane šumske uprave u Mrkonjić Gradu, u koje vrijeme je bio šef ove šumske uprave inž. Selmanović Ahmet, sada penzioner i živi u Banjoj Luci.

Nakon što su oteli ili uzurpirali gotovo čitav Vakuf Mustafe-age Kizlar-age koje je zauzimao površinu od najmanje jedne petine današnje teritorije Općine, na red je došlo muslimansko groblje na Kulenovića begluku u Starom Selu koje je Općina uknjižila u katastar kao svoje vlasiništvo.

O tome smo pisali:

MEZARJE U STAROM SELU KOD VARCAR VAKUFA POSTALO VLASNIŠTVO (SRPSKE) OPŠTINE MRKONJIĆ-GRAD I PRETVORENO U DEPONIJU SMEĆA

Napomena; Na ovom mjestu napisao sam da je Načelnik općine MrkonjićGrad donirao sredstva za ograđivanje mezarja, a on to nije učinio. Načelnik Općine Mrkonjić-Grad dr. Dragan Vođević je prošlog ljeta na molbu prof. dr. Saliha Kulenovića, dozvolio da se mezarje ogradi, ali ne o trošku Općine. Naime, novac je još prije dvije godine osiguralo Ministarstvo za izbjegla i raseljena lica (sic!) i uplatilo ga na račun Medžlisa u Mrkonjić-Gradu. Čekalo se dvije godine da prof. dr. Salih Kulenović dođe iz Tuzle i isposluje dozvolu za ograđivanje mezarja u Starom Selu, mada je načelnikov ured odmah preko puta kancelarije Medžlisa.

Hodža Mufid Huskić zahmetio oko ograđivanja, tvrdi mutevelija Šaćir Spahić. Naime, hodža je našao vlasnika rovokopača koji je iskopao rupe za direke ograde! Mutevelija je, pak, obilazio radnike, slikao radove i javio da je ograda zategnuta (vidi fotografiju ispod!). Ko i kako, čijim novcem, nije naveo, pa se i meni nehotice omaklo da nisam tačno znao ko je i čijom zaslugom namakao novac. Što se mene osobno tiče, svoj katastarski 1/1 uknjiženi posjed makar to bilo i musliamnsko mezarje, logično je da ograđuje njegov vlasnik – Općina Mrkonjić-Grad, te da za taj posao osigura novac.

Bilo kako bilo, muslimansko mezarje, srpski posjed 1/1 u Starom Selu, ograđeno je, nije više deponija niti na njemu se napasa stoka. U tom mezarju odavno ne kopaju mrtve, a u Staro Selo niko od odseljenih muslmana nije se nikad vratio, pa neka ne bude ni važno što je novac namaklo Ministarstvo za izbjegla i raseljena lica, a ne vlasnik – Općina Mrkonjić-Grad… Važno je ono što je važno za SDA i Islamsku zajednicu – svojim ili tuđim novcem amnestirati otimačinu, genocid i urbicid, zabranu slobodnog ispovijedanja vjere. Samo nek ne “gori” srpska kesa.

Sa Facebook profila Šaćira Spahića, Mutevelije Varcar Vakufa o ograđivanju mezarja u Starom Selu; ni riječi o tome ko, kada i kako je taj posao uradio, čijim novcem, čijom zaslugom, koliko je sve to trajalo…

Sada je na red došao i jedan vakufski gaj u planini Lisini iznad grada. Općina Mrkonjić-Grad otima i taj ostatak ostataka nekadašnjeg velikog Vakufa. Sud je već presudio da ta šuma pripada Republici Srpskoj.

Porez na otetu šumu i dalje plaća Medžlis Islamske zajednice.

Od nekada velikog Vakufa, Islamska zajednica posjeduje danas nekoliko dunuma na mjestu Kizlar-agine džamije i dijela mezarja oko nje, te Rički i Heljdića mezar.

Kizlar-aginu džamiju srpski su mineri srušili u kasnu jesen 1992., srpske vlasti poravnale temelje i na njenom mjestu napravili parking i odlagalište smeća. Dio mezarja uz džamiju otet je i prije rata. Na otetom mezarju, na kostima Dedića, podignute su birtije, butici i mesnice. Na vakufskoj zemlji, na mezarju, podignut je Spomen-dom ZAVNOBiH.a, a na mjestu nekadašnje džamije na Mečetu podignute su zgrade.

Dom za ljudska prava presudio je da je muslimanima ugroženo slobodno ispovijedanje vjere, te naložio da RS, to jeste Općini Mrkonjić-Grad, da obnovi džamiju u svom trošku.

Islamska zajednica nije našla za potrebu da tu presudu Doma za ljudska prava prevede sa engleskog jezika, a kamo li da se bori za svoja prava i namirivanje štete na osnovu te presude. Zaboravila je na tu presudu, džamiju obnavljaju Turci, pa se srpskim vlastima osladila otimačina. Na red je došaa i taj preostali gaj u planini Lisini, ostatak ostataka nekadašnjeg vakufa.

Na posjedovnom listu Islamske zajednice u Mrkonjić-Gradu nalazi se šuma u planini Lisini, pokraj koje stoji upitnik. Sud je već donio presudu po kojoj je šuma sada u posjedu srpskih vlasti; Islamska zajednica i dalje redovno plaća porez (Obratite pažnju na švrakopis!)

Kao dokaz da Medžlis plaća porez na šumski posjed koji otima Općina, a sud joj daje za pravo, mutevelija Šaćir Spahić mi je poslao kopiju uplatnice poreza. Pošto i ostale kopije nisu bile baš najbolje vidljive, molio sam Muteveliju da ih snimim svojom tehnikom. Pristao je, ali u dogovoreno vrijeme nije bio kod kuće. Kad sam ga najzad dobio telefonom, rekao mi je da je prizanice negdje zaturio u kući i da ih ne može nikako naći.

Dokaz da Islamska zajednica Mrkonjić-Grad plaća porez i na zemljište koje joj je sudski oteto

Biće da u priči o Mutevelijinom odustajanju od obećanja da mi omogući snimanje dokumenata i objavljivanje priloga o otimačini vakufskog, svoje prste umiješao lokalni nazovi hodža Mufid Haskić koji je davno zabranio džematlijama svaki razgovor sa mnom, psovao me kao kočijaš na gradilištu obnove Mustafa-agine džamije. Umjesto da ga smijene, prijašnji muftija Banjalučki Edhem Čamdžić ga štiti i danas, kao i sadašnji muftija Avdibegović. Muftija Avdibegović koji me prijekorno upozorava da je on moj Muftija, saslušao je primjedbe na Huskićevo ponašanje nekadašnjeg Mutevelije Jusufa Dubice i moje pretprošlog ljeta u Muftijstvu, obećao doći u Varcar i riješiti spor sa hodžom kojeg je inače unaprijedio u glavnog imama. Obećao, pa porekao.

Mutevelija Medžlisa Islamske zajednice Mrkonjić-Grad Šaćir Spahić kaže da su na prvostepenom sudu RS izgubili spor te da su se žalili višoj sudskoj instanci.

Sud je presudio da je taj vakufski šumski posjed prešao u vlasništvo Općine Mrkonjić-Grad zato što Islamska zajednica nije označila tu parcelu pred avionsko snimanje prije mnogo godina. Upućeni u tu materiju tvrde da je to avionsko snimanje poništeno i nevažeće.

Pitao sam Mutveliju Spahića da li su od Rijeseta tražili pravno pomoć kako bi zaštitili vakufsko od otimačine. Rekao je da oni u Rijasetu znaju za spor od prvog dana, ali je nije odgovorio na pitanje da li im je Rijaset i pružio pravnu pomoć.

U prilog tvrdnji o gotovo potpunom otimanju vakufske imovine, ide činjenica i da se u katastru u Mrkonjić-Gradu ne mogu naći skice gdje su nekad postojali temelji 1992. godine srušenog turbeta Alije Đerzeleza u Gerzovu. Sve je zatrto i na terenu i u zemljišnim knjigama.

Zajednički narodni zbor muslimana i pravoslavaca pokraj turbeta Aliji Đerzelezu u Gerzovu

Interesantno je da su muslimani-dobrotvori koji su namjeravali obnoviti Turbe čuli kako su pravoslavci iz Gerzova poručivali preko radija da bi oni rado obnovili Turbe.

Između dva svjetska rata pravoslavci su davali priloge za popravku i čuvanje Turbeta, a novčani prilog dao je i pop Ubavić. O Alidžunu, odnosno Ilin-danu, održavao se narodni zbor pokraj Đerzelezovog Turbeta u Gerzovu na kojem su zajedno prisustvovali i pravoslavci. Muslimani bi tada klanjali pokraj Turbeta, popodne su se dmjeravale snage u narodnim sportovima. Do podne Alija, po podne Ilija, govorilo se.

Nažalost, zahvaljujući predsjedniku Općinskog suda u Mrkonjiću Safetu Šljivi, Muteveliji, “hodži” Mufidu Haskiću i prijašnjem muftiji Banjalučkom Osmanu Koziću, koji su se kao đoja angažirali oko poslova na traženju katastarskih skica, te Katastru koji je te skice “izgubio”, za sada ništa od posla na obnovi Turbeta Alije Đerzeleza u Gerzovu.

Investitori-dobrotvori muslimani nisu još digli ruke od obnove Turbeta. Ne uzdaju se više u pomoć općinskih uzurpatorskih vlasti, ali ni Medžlisa IZ u Mrkonjiću, niti banjalulučkog Muftije, nego u pravoslavce Gerzova koji nisu zaboravili alidžunsko-ilindanske zajedničke derneke pokraj Turbeta i koji su i prije rata davali svoje priloge za obnovu i čuvanje tog spomenika zajedničke kulture, narodnih običaja, vjerovanja i tradicije.

Daj Bože da se Gerzovčane u tome pita.

Jer, Srpske vlasti su očito naumile oteti i taj komadić zemlje i zatrti temelje Đerzeelezovom turbetu.

Iako bez pravne osnove, Dodik je upravo ustvrdio da RS ima neotuđivo pravo na 49 posto zemljišta Bosne i Hercegovine. U te procente on je uračunao i vakufe, otetu zemlju, već u srpski posjed uknjižena mezarja, šume, turbeta. Za sada, Dodiku i uzurpatorima koje on sokoli nema se ko suprotstaviti. Dapače, predsjednik SDP-a BiH Nermin Nikšić poklanja državnu imovinu koju on zove “njivom” Dodiku i RS u zamjenu za dram vlasti.

Na drugu obalu Modre rijeke preselio je moj prvi komšija iz Rike u Varcar Vakufu Zakir Đuzelović. Ovaj svijet je ostavio kao prognanik u Donjem Vakufu.

Odlazi posljednji iz moga varcarskog ribolovačkog društva prijatelja.Zakir je prvo je morao sa obale naše Crne rike koja je međila sa Đuzelovića Hisetima, a zatim sa Sane na koju smo često odlazili i koju je zamijenio Vrbasom. Sa druge obale naše Modre rijeke mašu mi Omer, Lale, don Marko, Basara, Muradif, Ago, Meho, Šerko, Nine, Seljak…

Zakir.

Bijaše odličan ribolovac, društvena osoba, meraklija.

Malo ih je koji su kao Zakir znali tako mnogo o gljivama i njihovim staništima, kad je hora za branje.
Lijepo je pjevao.
Bio je nadareni pripovijedač i eglendžija.
Odličan majstor svog metalskog zanata. Proveo je decenije radeći u “Metalcu” – Tvornici vijaka.
Primjeran suprug Pašin, strog, ali pravedan i mehka srca prema sinovima Hamidu i Maliku.

Bio mi je uvijek pri ruci kad je trebalo pomoći, popraviti auto, ili okrečiti stan. Bio je kulturan, sa Hajrom i sa mnom se lijepo i pažljivo ophodio.

Njegova Paša i on bili su naši kućni prijatelji. Rado smo se sretali kod nas u Varcaru u Brkića bašti. Zajedno smo dočekivali nove godine, išli na ribarske večeri…

Kad su Zakir, Paša i njena majka Hata izbjegli u Bugojno, kod njih sam bio na konaku. Jednom je sa mnom bila i Hajra, pa smo zajedno sa Zakirom i Pašom išli u Sarajevo. Na to putovanje nas sjeća zajednički snimak sa Safetom Isovićem kojeg sretosmo u šetnji Baščaršijom.

Kad su Đuzelovići kupili jedan kredenac u Donjem Vakufu, prevezli su ga konjskim kolima jednim od Škandrinih sinova. Sjećam se te Pašine sreće; skučile se izbjeglice…

Nikad nije prežalio Riku, Hiseta…

U sjećanju su mi ostala naša nezaboravna druženja na Sani.

Nikakva vremenska nepogoda niti snijeg nije nas mogla odvratiti od odlasaka na Sanu. Najčešće smo odlazili na Stevinu livadu u Previji. Dok bi Lale, Omer i Zakir pokušali uhvatiti nešto na udicu, Basara i ja smo smo ložili vatru, spremali meze. Nismo se mi puno uzdali u ribarsku sreću naših prijatelja. Ako uhvate, dobro, ako ne, opet dobro. Obično bi kupi ribe u Jezeru ili Ribniku, pa ponesi “u ribu.” Nikad ribe nije manjkalo, posrećilo se ne posrećilo našim prijateljima koji su po vazdan mahali mušičerem ili motali rolu nadmudrujući se sa lipenom i potočnom pastrmkom.

Negdje sredinom augusta redovno bi odlazili na desetak dana na kampiranje u Slatinu iznad Ribnika, na Banjčevu livadu ispod kanjona Sane. Bilo je to “čundruk misto,” kako je Omer govorio, jedno od najljepšihn na Sani koje nam je on pokazao. Ali, vlasnik livade neki Banjac, bio je ters i mučan, pa bi nas je jednom tjerao s livade, ali nije mogao otjerati. Dosjetili smo se, pa bi njemu i njegovoj sestri pomogli pokupiti i sadjeti sijeno; ponudili bi mu čašicu rakije i mezu, pa smo ga udobrovoljili, čak s počeo i radovati našim dolascima. Banjčeva sestra nam je jednom ispekla mahsus kruh.

Razapinjali šatore; Lale, Omer i Zakir bi jedva dočekaj da zabace udice, a ja sam se brinuo o “brzoj meki.” Sana nam je rashladživać – hrane… Sana jednom iznenada nadojde, mi se od pljuska sakrili u šatore, pa i ne opazismo da je haman izišla na obalu. Uzbuna! Jedva spasismo najlon-kese s hranom… Ali, ljubitelji akšamluka su dugo vremena žalili za pletenkom rakije koju im Sana odnese.

Pripremio bih akšamluk, ali bi se večera i ohladi, padne i mrkli mrak, a njih nikad s vode, ne mereš ih dozvati.A

A kad se društvo iskupi oko hastala pokraj vatre (Lale bi rekao “krečane”), šale, smijeha i pjesme mogao si slušati do dva iza ponoći. Lale i liskovački župnik Marko koji je s nama često teferičio, nazdarvljali bi jedan drugom, oslovljavajući se medžusobno sa hadži-Marko i hadži Salih-aga. U pohode bi nam dolazili Asim, Muradif Hadžal, Taci, Meho…

Jedne godine drzštvo je već bilo na Sani, a ja sam malo zakasnio zbog kupovine dodatnih namirnica za kampiranje. Kad stigoh na livadu na Slatini, dočekaše me Lale i Zakir pokraj Zakirovog “fiće,” kilometar ispod mjesta gdje kampiramo. Pitam zašto nisu na kampu, njih dvojica padaju od snijeha. Kaže Lale da su kurate sreće. Njega ujela zmija, a Zakirov “fićo” se obatalio. Malo su već “potegnuli.” Veseli su jer su po prirodi optimisti. Ujed je bio od bjelouške, ruka malo otekla, pa splahla. Kad sam slijedći put išao po namirnice u Ključ, kupih i gumegelung. Za “fiću” pa Lale i Zakir poraviše “fiću” na livadi pokraj šatora.

Društvo je bilo uvijek veselo, beskaharli, spremno na šalu, svako na svoj račun. Niko se nije bojao životnih problema.

I Zakir je, kao i mi svi, volio rijeke, prirodu, Bosnu – kao svoju dušu.

Osulo se društvo sa Sane.

“Sana teče do mora bez svoga Omera!”
I bez Zakira, Basare, Laleta, Seljaka, Nine, Marka, Hadžala, Šerke, Seljaka, Nine…

Prisjećam se ovim filmskim isječkom moje davne TV-reortaže iz Okandžija, našeg lijepog života. I snimak se izlizao, odtario.
Žalim za odlazećim Zakirom, žalim za svojim društvom, pridajem im rahmet i pokoj duši, a suze mi naviru.

***

Video sjećanje – klikom na donji link.

https://www.facebook.com/ibrahim.halilovic.7/videos/1144848346397363/?notif_id=1671990987127553&notif_t=video_processed&ref=notif

Vraćjući se sa dr. Semirom Vranićem iz pohoda Livnu nakon što smo obišli sve tamošnje starine, džamije, pa se rashladili i napili vode na izvoru studene Sturbe, prisjetili smo se nenadmašnog pjevanja Vejsila Hadžibegièa sevdalinke “Pošetala Hana Pelivana.” Vraćali smo se nakon što smo obišli i mezarje Firdus-kapatana, divili se veličini ukrašenih nišana koji su svjedočili o moći nekada ugledne opjevane porodice.
Namjerili smo usput prema Kupresu potražiti divlje konje negdje na pustim vrletnim prostranstvima oko Borove glave, stati nogom na onaj lijepi most iz rimskog vakta koji premošćuje rijeku Šuicu, pa se zaputiti i prema Duvnu, pa u Kupres, gdje ćemo se rastati; dr. Vranić će preko Bugojna i Travnika u Sarajevo, naredni dan će na posao u UKCS odmoran i horan, pun energije i znanja analizirati pataloške nalaze, izvlačiti naučne zaključke i, što je najvažnije, brinuti se o pacijenima. Ja ću preko Kupreškog polja i Janja u Varcar.

Dok smo razgovarali u autu, ponajviše o našoj Bosni i sevdalinci, zazvonio je mobitel dr. Vranića.
Htio ne htio, nisam mogao biti gluh na taj razgovor, dapače ostao mi je u sjećanju kao draga uspomena na prijatelja liječnika jer je taj razgovor u kratkim crtama, odslikao sve ono što je u životu dr. Vranić naučio kao dijete u starinskoj rodnoj kući u Trebinju, kao dječak-izbjeglica u Danskoj, povratnik i student medicine u Sarajevu, kao najmlađi, a nauspješniji specijalist diplomac na zagrebačkom Sveučilištu, koji se dodatno obrazovao i usavršavao po brojnim seminarima i naučnim skupovima diljem svijeta. Dalo se zaključiti da glas “s one stane žice” zove iz Bolnice u Sarajevu i da se razgovor vodi o jednom pacijenutu o kojem se brine i dr. Vranić. Dalo se zaključiti kako se radi o bolesniku kojemu je zbog zdravstvenog stanja trebalo posvetiti dodatnu medicinsku brigu, pa sarajevski kolega zove kolegu Vranića kako bi ga informirao o tome i posavjetovao se kako dalje.

Dr. Vranić se raspitivao kakvi su krvni nalazi, povraća li bolesnik, je li išta jeo, koje je lijekove uzeo, da li je ustajao iz kreveta, krvari li, pa na kraju razgovora preporučio mjere dodatne brige.
Bio je to razgovor koji me je duboko uzbudio.
Pustio suzu i od radosti i od tuge. Od tuge – zbog spoznaje kako je sve manje takvih brižnih doktora, jer mnogima je draža karijera i para od Hipokratove zakletve, a pacijentima kako bude. Kroz glavu mi je proletilo i maćehinski odnos i prema pacijentima i prema doktorima od strane nove direktorice KUCS-a Sebije Izetbegović koja je na to mjesto zasjela ne po stručnoj, nego političkoj podobnosti. Sjetih se kako mi u mrkonjićkom Domu zdravlja ne udariše injekciju antibiotika, tada teškom bolesniku, jer nisam iz tog entiteta. Sada se sjećam kako su mi u Hitnoj u Sanskom Mostu naplatili uslugu jer sam osiguran u Srednjobosanskom, a ne u njihovom Unsko-sanskom kantonu. Prisjećam se kako sam nakon tri dana pobjegao sa jajačke Kirurgije. (Otpušten na svoj zahtjev i odgovornost, pisalo je u otpusnici.)

Proleti ti mi misao kroz glavu kako bolesnike iz Šipova hitnom prevoze u osamdest kilometara udaljenu Banju Luku, pa neki i umru na putu, a jajački Medicinski centar im haman na kućnom pragu, davedesetak kilometara daleko. Još su mi žive slike siromašnog i slabo opremljenog Sanatorijuma za plućne bolesti u Travniku gdje bronhoskopiju rade bez anestezije…

Radostan sam bio potvrditi ono što sam i prije znao; profesor dr. Semir Vranić je izuzetan mladi liječnik, doktor specijalista sa ogromnim znanjem, liječnik koji u svako doba i na svakom mjestu brine o pacijentu na najhumaniji i najljepši mogući način, očinski.
Poredim dr. Vranića sa našim nekadašnjim varcarskim doktorom Juliusom Grinfeldom koji se, kao jedini liječnik na čitavoj općini, brinuo o svakom pacijentu postupajući kao iscjelitelj i onaj koji uliva nadu u ozdravljenje i sretan dug život.
A takvih, o kojima se brinuo dr. Grinfeld, bilo je tada na hiljade. Dolazili su Doktoru kući ili u bolnicu, odvodili ga na konju u Vlasinje kozjom stazom uz Strane, preko Glavice. Dovozili bolesnike u volovskim kolima umotane u jorgane i ćebad tražeći olakšanje i ozdravljenje kod dr. Grinfelda. Ljudi su ga zaustavljali u prolazu na Čaršiji, pozdravljali i tražili savjet i pomoć, čekali u krcatoj zagušljivoj čekaonici po pola dana da ih dr. Grinfeld pregleda u svojoj ordinaciji.
Uz bolsnike koji su ležali kod kuće, svejedno da li u Zborištu gdje stanovao, u Šibovima na vrh Lisine, ili u Baljvinama pod Čemernicom, ili u Rici gdje je ponekad skijao sa fotografom Sulejmanom Balićem, dr. Grinfeld je bio uvijek na vakat gdje je bilo potrebe za njim. Bio je utjeha i nada. Grinfelda se danas sjeća samo poneko od žitelja Varcar Vakufa. Za nove “grđane” i današnju vlast, dr. Grinfeld nije nikad ni postojao. Bolnica u kojoj je nekad radio danas je šumska uprava, a novi dom zdravlja nosi ime po Jovanu Raškoviću, pijanom bundžiji iz Knina.

Bosanska nakaradna vlast je uz pomoć Sebije Izetbegovović rastjerala doktore po svijetu.

Profesor doktor Semir Vranić umjesto da se bavi pacijentima i naučnim radom u UKCS, drži katedru na Medicinskom fakultetu u Sarajevu, našao se na Univerizitetu u Dohi, Katar. Takvi Bosni pokraj Sebije Izetbegović, koja nema ni valjane diplome niti naučnih radova, ne trebaju.
I zato mi je naumpao i zaboravljeni varcarski doktor Grinfeld dok so se vozili iz Livna prema Borovoj glavi, jer mi se u njegovom novom izdanju pokazao dr. Vranić. Svojim naučnim radom on pomaže svetskoj medicini u suzbijanju opasnih bolesti, pa tako i milijunima pacijenata. I tada sam znao, a danas još više znam, kako je on kao moderan svjetski znan liječnik i učenjak, stasao u najboljoj tradiciji starinskih doktora kojima je briga o pacijentu najvažnije stvar u životu. Opet mi naumpada dr. Grinfeld koji je u hići da pomogne bolesniku znao obuti raspar, jednu zelenu, drugu crnu čarapu. Doktor Grunfeld je pomagao bolesnicima našeg Varcara, prof. dr. Vranić je na usluzi čitavom svijetu.

Raspitali smo se gdje bi divlji konji mogli mogli biti na paši, na kojoj čatrnji su na pojilu, gdje hladuju ili tumaraju po vrletnim kamenitim stranama. Sišli smo s asfaltne ceste pa, malo malo, stari dureći dobri “Mercedes” strugne podom o kamen na hrdavom putu; uspinjali smo se uz visko kamenito brdo haman do nebesa, spuštali u ravnicu pokraj dolova s druge strane ceste, ali vratismo se praznih šaka. Ne vidjesmo plemenite, slobodne životinje u njihovom staništu.
Spustismo se donekle autom sa ceste u blizini Šuice, pa produžismo nogom, brzo se nađosmo na starinskom mostu preko Šujice koji, odakle god pogledaš dominira dolinom, nagledati ga se ne mereš. Zatekosmo i nekoliko konja na pojilu. Lijep je prizor, ali žao nam što nismo vidjeli njihove podidivljale rođake gore u kamenjaru. Snimak po snimak, pa se zaputismo put Duvna koje nas dočeka sve odjenuto u šarenilo zastava Herceg Bosne. I Kupres nas isprati u istom herceg-bosanskom ruhu nakon što ručasmo pečenu pastrmku, osjetivši se ponovo kao u nekoj tuđoj, a ne svojoj zemlji. Prisjetismo se priče kako su u Kupresu muslimani oborili starinsku džamiju da bi na njenom mjestu izgradili novu.
U radosti se rastadosmo.

Vozeći se od Kupresa prema Šipovu kroz Kupreško polje i Janj, zaustavih se kod jedne udoline pokraj puta kako bih ubrao koju ljekovitu travku. Opet slike iz davnih vremena. Vidim narodnog likara Niku Vulića iz Bilajca kod Varcara, kršnog naočitog starinu bijelih brkova i kose, u katoličkoj crno-bijeloj nošnji toga kraja. Niko kao Niko Vulić nije umio sastaviti i svojim likarijama zacijeliti slomljenu ruku ili nogu. Dovozili mu zapregama ili autima sa svih strana – u suzama od bola čeljad slomljenih nogu i ruku, polomljenih rebara. Kad im Niko namjesti kosti, vrate se vedri kućama. Kažu, i doktori mu dolazili, hirurzi po savjet…
Tako predana svom humanom zadatku, kao Niku i Juliusa, vidim i dokrora Semira Vranića, i prije i poslije onog razgovora na putu po povratku iz Llivna. Berem travke koje je su i doktori Grinfeld i Vulić preporučivali svojim pacijentima, miriše majčina dušica od koje i Semir voli popiti čaj.

U glavi mi onaj razgovor koji je vodio s kolegom u Bolnici u Sarajevu, sva ta briga oko bolesnika, pa mi još draže poznanstvo s liječnikom poput moga prijatelja Semira, danas akademika.
Kada smo iste večeri, dr. Vranić i ja razmijenjivali poruke o sretnom povratku – on u Sarajevo, ja u Varcar, upitah za pacijenta o kojem je bilo govora dok smo se vraćali iz Hlivna. Bi mi drago da mu ide nabolje.
Putovanja Bosnom su naša tradicija, iz godine u godinu, ljetom, zajedno Semir i ja smo obišli Ključ, proučili El Fatihu na mezarju četničkom rukom pobijenim Bošnjacima, kao što smo učili i strijeljanim, pa pobacanim u prvaliju mučenicima iz Prijedora na Korićanskim stijenama.
Bili smo u Gerzovu pokraj tamošnje crkve, tražili i našli krstaču Ilije Škaljka koji je pješice zdimio u Carigrad da bi kod sultana isposlovao ferman za gradnju crkve. Tražili, a ne nađosmo biljege temelja srušenog turbeta Aliji Gerzelezu, potom smo uz zelenu Plivu koja se zmijoliko provlači između brda, preko Pljeve stigli u Dragnić gdje smo u akšam eglenisali sa mlinarima na vrelu Plive.
Pohodili smo Donje i Gornje Baljvine pod Čemernicom, slušali priču o skladu, susjedskoj slozi i ispomoći tamošnjih pravoslavaca i muslimana, koji ne dadoše nikom da ih zavadi. To je Bosna kakvu obojica nosimo u srcu.
Po vrelom danu pohodili smo Vlasinje i divili se mještanima koji su se kao prognanici, haman svi vratili u svoje selo nad Vrbasom, koje su obnovili svojim rukama jeduči i spavajuči pod vedrim nebom, Vlasinja se sada ne mereš nagledati.
Četnici protjerali u rano ljeto devedeset i druge Vlasinjce popalivši im selo i srušivši tek podignutu lijepu džamiju. Usput su popljačkali i sažegli Liskovicu, čak su žita po hambarima sprljili. Liskovačka rakija im prisjede na položaju poviše Bareva. Vlasinjcima ne dadoše ustaše devedest i pete u jesen vratiti se u selo bojeći se da će pripojeni jajačkoj općini biti onaj prevagnjujući jezičak na vagi koliko je nas, a koliko je vas, u bici za vlast. Sada je više nas, nego vas… Ne daju se Vlasinjci. Svjedočim o tome Semiru dok razgledamo lijepo selo, sretne i srdačne mještane vjerne svojim starinskim običajima. Vozimo se nazad u Varcar, pokazujem Liskovicu gdje sam nekad bio učitelj, zidine škole u kojoj sam stotinu i četvero djece učio prvim slovima, zavičajnim rijekama i povijesti Bosne. Danas u Liskovici nema ni jednog đaka.
“Mercedes” prede ko stari mačak. Spuštamo se niza Strane gdje je nekad bila kozja staza kojom sam se dva puta heftano verao u Liskovicu.

Bili smo i na tvrdom gradu Bočcu, pričali priču od starina, o bosanskim braniteljima i turskim askerima, i onu noviju krvavu o pokolju nad familijama Dizdarevića i Kapetanovića koje su zatrli bočački četnici Lazara Tepanovića kojemu su nedavno spomenik podigli. Biljeg poklanim Dizdarevičima i Kapetanovićima četnici su srušili, zemlju, gajeve i livade prisvojili. Prisjećamo se novele Ivana Lovrenovića o toj tragdiji koju je objavio pod naslovom “Oj, Vrbasu.” Spasio se samo dječak Džemal Dizdar.
Kule Bočca nekad visoko iznad Vrbasa, sada se ogledadaju u jezeru Hidrocentrale Bočac čija voda haman zapljuskuje tvrde zidine s kojih puca pogled sve do Krupe na Vrbasu i dalje do Tijesnog.
Bili smo u restoranu kod Gojka na Ugru gdje kupismo pastrmke potočarke pa ih ispekosmo na žaru na Vlašiću. Uz vatru prisjećamo se Krajišnika, hrabrih boraca Armije RBiH koji su po duboku snijegu incrkavici studeni iznenadili četnike i osvojili Vlašić, za što njihov komandant r. general Mehmed Alagić pozoba kritiku od Alije Izetbegovića. Vlašić je otvarao kapiju oslobašanja čitave Bosne. Ta kapija ostade veleizdajom Izetbegovića čvrsto zabravljena.

Bijasmo i u Pruscu, u starom Akhisaru, Biogradu, zavrsimo u Hasan Kjafijinu medresu. Ispričah priču Semiru o crnom boru čije je sjeme doneseno iz Turske i prije više od 400 godina i zasađeno u Akhisaru, uz samu Hasan Kjafijinu džamiju. Stoljećima se pod vejtrom, sušama i zimskom stegom polahko naginjao i herio, pa postao opasnost da se sruši na džamiju. Morali ga motorkom oboriti.

Na tome oproštaju, džennazi crnom boru, okupilo se i staro i mlado Prusca i zažalilo za starinom, gorostasom. Snimio sam tada reportažu koja je objavljena na Televiziji Sarajevu. Sa Semirom sam posjetio i Ajvatovicu, starinsko dovište muslimana. Ajvaz-dedo je četredest ranih sabaha klanjao moleći se Dragom Allahu da raspukne stijena kako bi tuda doveo vodu u Akhisar. Danas molimo Boga za čudo kojim bi spasili našu Bosnu.
Penjali smo se na Lisinu iznad Varcara, jednom na vrh, drugi put u Šibove. Bosnu smo obojica još bolje upoznavali pohodeći Jajce i tamošnje Katakombe, Stari Grad. Bili smo u Kraljevoj Sutjesci, u Samostanu obnovili znanje o srednjobosanskoj povijesti, kao i o tragičnoj sudbini posljednje bosanske kraljice Katarine kojoj je ovdje dignut spomenik. Uspeli smo se na Bobovac.

Usput smo smo razgovarali i o našem mentalitetu podaništva i prevrtanluka. Spominjali smo i intelektualce i mudrace, pa i Tunju kojemu je ćurak po vlastitom priznanju smrdio, pa ga je često mijenjao. Ispričana je i zgoda kako kako je Tunjo prijavljivao u Komitet kućnog prijatelja jer mu je u kući među knjigama vidio i Mushaf.
Provedosmo nekoliko sahata među onim što je od Bobovca ostalo. Na platou, zaključana, na viskom jarbolu vihori se dejtonska zastava “varta.” Nigdje traga bosanskim finim ljiljanima. Tukne na izdaju koja je starinom sudbina Bosne od vojvode Radaka koji se na vjeru predao Turcima, do ovih vlastodržaca koji su se naklonili i Istoku i Zapadu, unutrašnjim i vanjskim dušmanima, crnom vragu i crnjem šejtanu, pa Bosnu na konjske repove. Mislitelji, inteligencija, prodali se za sahan pilava, glasom se ne glasaju, briga ih što se Bosna osipa i krun, nestaje. Narod se zabavio o sebi, ali dragi mu takvi. Ne budi se, ne buni se.
Tako nas dvojica, Semir i ja putujući i tabanajući učimo o Bosni, divimo se njenim ljepotama i izdržljivosti.
Jednom će dr. Semir Vranić reći na opasku kako Bosnu razvaljuju dušmanski, a ona se otima:
“Ne da se Bosna, duboko joj korjenje, zar!”
Da bi odagnali brigu za sudbinom Bosne, nasmijemo ponekoj anegdoti iz bosanskog života, starog i novog.
Gdje god, i uvijek, tema razgovora su Bosna i sevdalinka.

Kao što je neraskidiva veza Bosne i sevdalinke kao “vrhunskog dragulja u kruni narodnog stvaralaštva,” tako je neraskidivo naše prijateljstvo koje je počelo baš sevdalinkom.
Kao voditelj nedjeljne emisije tek osnovanog Radija CJAM Windsor Canada, jednu od emsija sam posvetio sevdalinci.
Znao sam ponešto, čitao o sevdalinci radove sevdalije i dobrog pjevača Ivana Lovrenovića i drugih pisaca i znalaca, sakupljača i teoretičara, bogatio arhiv snimaka poznatih pjesama i pjevača, ali falilo je, pa sam se dao tragati po internetu. Tako sam naišao na Blog Semira Vranića tada srednjoškolca u Danskoj. Koristio sam u svojoj emisiji i podatke o sevdalinci koje sam tamo našao. Ne očekujući odgovor, poslao mu pismo u kojem sam ga obavijestio kako mi je od pomoći bio i njegov Blog i zahvalio mu se u emisji kao vrijednom mladom znalcu, sakupljaču i naučnom tumaču sevdalinke.

Dr. Vranić se osim patologiji i Bosni, sav posvetio sevdalinci, skupljanju, naučnom tumačenju, pomoći pjevačima u izboru reportoara i oživljavanju starih zaboravljenih kajdi. Sabrao je ogroman arhiv literature, vrijednih rijetkih zapisa o sevdalnci, još rjeđih audio-snimaka. Svoje znanje i rijetke snimke dijelio je jedno vrijeme sa slušateljima Radija BH1, a onda su mu neznalice emisiju ukinule. (Doduše, i ja sam morao napustiti Radio za građane BiH u Windsoru ustupivši mjesto “znalcima” kojima je srcu bliži kič i ulizivanje političarima i nazovi ulemi.)

Sevdalinka je sevep meni jednoj od najdržaih prijateljskih veza u životu, čvrsto i neupitno uzajamno prijateljstvo koje je počelo sa srednjoškolcem, izbjeglicom, pa povratnikom i studentom medicine, nastavljeno sa specijalistom, uglednim svjetskim naučnikom, profesorom na medicini u Dohi (još je tri godine pod ugovorom s klauzulom da ga može raskinuti kad hoće !), sada akademikom najstarije naučne ustanove u Bosni. Akademija nauka i umjestnosti mogla mu je komotno dodijeliti i titulu akdemika za naučni rad iz oblasti sevdalinke.
Za sve te godine, Semir nas je uvijek darivao sevdahom. Slao bi nam iz Bosne u Canadu CD-ove sa snimcima sevdalija i sevdalinki; dok ispisujem ove redove stižu nam od Semira preko “We transfer” snimka Vejsila Hadžibegića, među njima i ezan koji on uči u “Simfoniji Orijenta” skladatelja Josifa Slavenskog. Samo Semir zna kako je došao do tih rijetkih i široj javnosti neznanih, a zlata vrijednih snimaka. Bogata je sehara Semirova, široko je i duboko njegovo znanje o sevdalinci o kojoj je napisao nekoliko knjiga. Prije je kao student i mladi doktor surađivao sa r. Omerom Pobrićem, pisali su i knjige zajedno. Danas surađuje sa harmonikašem perofesorom Galijaševićem. Ljetos je pripomogao u pripremi i izdanju CD-a Seje Pitića. Vrlo je blizak izvrsnom pjevaču Zaninu Berbiću kojemu je muzički savjetnik i voditelj u nastupima…

Nastavili smo druženja iz godine u godinu, dopisvali se, razgovarali telefonom ili preko Skype-a. Sreli smo se moja Hajra i ja s njim u Detroitu jedne zime kada je dolazio na neki naučni skup u Ameriku.

Bio sam u Sarajevu kod njega, on kod mene Varcaru. Interesirao se za patološke nalaze moje r. sestre Ismete, nosio ih sa sobom u Sarajevo, pregeldao…

Za sve te godine, Semir nas je uvijek darivao sevdahom.
Slao bi nam iz Bosne u Canadu CD-ove sa snimcima sevdalija i sevdalinki; dok ispisujem ove redove stižu nam od Semira tri online snimka Vejsila Hadžibegića, među njima i ezan koji on uči u “Simfoniji Orijenta” skladatelja Josifa Slavenskog. Samo Semir zna kako je došao do tih rijetkih i široj javnosti neznaih zlata vrijednih snimaka. Boagata je sehara Semirova, široko je i duboko njegovo znanje o sevdalinci o kojoj je napisao nekoliko knjiga. Prije je kao student i mladi doktor surađivao sa r. Omerom Pobrićem, pisali su i knjige zajedno. Danas surađuje sa harmonikašem perofesorom Galijaševićem. Ljetos je pripomogao u pripremi i izdanju CD Seje Pitića. Vrlo je blizak izvrsnom pjevaču Zaninu Berbiću kojemu je muzički savjetnik i voditelj u nastupima… I ja sam darivao Semiru nekoliko snimaka sevdalinki koje su pjevale Ziba Mujkić i Zila Mašić iz Rike u Varcaru.

Nas dvojica, nastavili smo druženja iz godine u godinu, dopisvali se preko interneta. Bio sam u Sarajevu kod njega, on kod mene Varcaru. Roditelje mu nisam upoznao, ali Semir nikad nije došao u Varcar ili tamo gdje smo se sretali bez poklona koje su meni i Hajri njegovi roditelji slali. Bilo je, po starinskom adetu, kahve i šećera, ali i baška ljubavi iskazane poklonima iz obiteljske bašče u Sarajevu…

Bosna je na koljenima, na izdisaju, u svakom pogledu, ekonomskom, političkom, moralnom, ali Bosna se još ne da.
Otima se i činjenicom da je mladi naučnik spacijalista patologije dr. Semir Vranić postao dopisni član Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine, da nije i nikad neće dignuti ruke od Bosne, da će joj se uvijek vraćati ma gdje u svijetu živio. Kamo li sreće da se uskoro vrati u Bosnu pa da i nama makar malo svane!

Još uvijek vjerujemo u Bosnu kao neuništivi božji dar usprkos najcrnjim oblacima koji su se nadvili prijeteći potpunom katastorfom i smakom.
Od naših davnih pohoda Gerzovu, Jajcu, Pruscu i Llivnu, Mliništima gdje je Titov voz očerupan, a vagoni pretvoreni u pojate, Glamoču i Filipovića odžaku, tamošnjim na Balkanu najvišim nišanima, pa Kraljevoj Sutjesci, sve do ljetošnjeg susreta i eglena pokraj Plive u Jezeru, mnogo se toga dogodilo i na općem bosanskog planu i u našim životima.
Profesor dr. Semir Vranić se dugo opirao mobingu sultanije Izetbegović, pa teška srca napustio radno mjesto u UKCS-u i asistensku poziciju na Medicinskom fakultetu u Sarajevu. Kao znanstvenik i sveučilišni profesor sada predaje medicinu na Univerzitetu Dohi, Katar. Ponuda je, inače, sa svih strana svijeta, samo ga Bosna još ne zove.

Doktora Vranića bih najradije vidio u Bosni.
Mladi naučnik, sada i dopisni član ANUBiH, bio bi od koristi i sebi i svojoj obitelji koja se ne bi morala seliti od jednog do drugog svjetskog zdravstvenog centra ili univerziteta. Bio bi od značaja za medicinu Bosne koju bi naučnim dostugnućima proslavio u svijetu, i što je najvažnije, svoja bi stručna znanja i humanost dijelio i u Bosni iz koje nikad nije ustvari ni otišao, jer on je putujuća Bosna; bio bi sa nama, svojim pacijentima kojima je takav doktor specijalista i svjetski medicinski učenjak i nada prijeko potreban.

Nažalost, u Bosni se ne ide ni jedan korak naprijed, a deset je nezad.
Gospođa Direktorica koja je rastjerala sa UKBC se što je valjalo, čast onima koji nisu poltroni, a ostali su usprkos svemu, odbila je liječiti bolesnu djevojčicu. Upitna joj je diploma baš sa onog Sveučilišta u Zagrebu gdje je prof. dr. Semir Vranić proglašen najboljim specijalizantom. Za njom se vuče teški smrad krivotvorenja diplome, trakavica onih koji je botovski brane i čuvaju, pa ona još opstaje. Varcarski dokror Julius Grinfeld i mnogi starinski narodni liječnici prevrću se u grobu zbog toga, a naučnici svjetskog glasa poput profesora doktora Semira Vranića još su daleko od Bosne iz koje, dok je, ne samo Sebije, neće biti habera da se vraćaju.
Dok onim što je od Bosne ostalo, njenom sudbinom, politikom, ekonomijom, zdravstvom, našim životima, vladaju tipovi popot Sebije, dok se u Bosnu ne budu poštovali i u Bosnu vraćali ponajbolji među nama koji su je i zbog takvih, najgorih, morali Bosnu napustiti, među njima i akademik dr. Semir Vranić, neće biti selameta, biće mrak kao u rogu najcrnjeg bosanskog vola.

Tračak svjetla na kraju tunela vidim i velikim naučnim priznanjem koje je Akademija nauka i umjetnosti upravo dodijelila vrsnom doktoru i sevdalji Semiru Vraniću čime sam počašćen i ja.
Vjerujem da će moj prijatelj Semir Vranić nastavkom svojih naučnih radova doprinijeti boljoj Bosni. Vjerujem da će kao akademik učiniti sve da se trajno sačuva i od zaborava, skranavljenja i raubovanja sačuva sevdalinka kao “naveći dragulj u kruni čitavog naašeg narodnog stvaralaštva!”

Uz čestitku prijema u Akademiju nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine za dopisnog člana, poklanjam svome prijetlju ove redove i baška ovaj moj video-snimak koji nastao u Dubočanima kod Ključa koje smo nekad zajedno posjetili.
Tu je i Nenadmašni Vejsil Hadžibegić, uz snimke našeg pohoda Livnu.

Na ljeto, opet u Bosni!

Ovdje je podsjećanje na našu posjetu Livnu uz pjesmu “Pošetala Hana Pelivana” u izvođenju nenadmašnog Vejsila Hadžibegiča

https://www.facebook.com/ibrahim.halilovic.7/videos/10209740242007256

Pregledaj članak

Suada Pašić, izbjeglica iz Srebrenice odazvala se pozivu i kao svjedok saslušana je u prostorijama SIPA-e u Sarajevu. Po nalogu Tužilaštva BiH, SIPA tretira Suadu Pašić kao svjedoka/potpisnika krivične prijave koju je grupa građana, u ime Facebook grupe, uputila Tužilaštvu BiH 22. februara/veljače 2022. protiv Dragana Čovića i Bože Ljubića o čemu smo već pisali

Na listi potpisnika zvanične prijave nije bilo Suade Pašić, ali se njeno ime našlo u jednoj od kopija te prijave koja je stigla do Tužilaštva. Odmah treba reći da se Tužilaštvo preko SIPA-e ne bavi sadržajem prijave, nego se uporno raspituje o potpisnicima. Već je saslušan Almedin Saličin, a na red je došla i Suada Pašić. Kao i Salčina, inspektori Državne agenicije za istragu i zaštitu nisu pitali ništa oko navedenih činjenica u prijavi, nego su se isključivo raspitivali o potpisnicima.

Naravno, Tužilaštvo i istraga imaju svoje metode, ali one moraju biti utemeljene na zakonu i poštivanju osnovnih ljudskih prava. Tužilaštvo je moralo razmatrati prijavu i da je bila anonimna, pa ako navodi (ne)stoje moglo ju je odbaciti ili prihvatititi.

Zbog svega toga, Suada Pašić je danas uputila zvaničnu žalbu Tužilaštvu na ponašanje inspektora SIPA-e. Suada Pašić je svoje obraćanje Tužilaštvu BiH naslovila kao ZAHTJEV ZA KOPIJOM ZAPISNIKA PO MOM SVJEDOČENJU OD 19.12.2022. Ona traži da joj se bez odlaganja pošalje kopija zapisnika koji je napravljen na osnovu razgovora sa njom u prostorijama SIPA-e dana 19.12.2022, a po pozivu br. 16-16/1-143 od 16.12.2022 od SIPA-e. i koji je ona potpisala. Iako je istu tražila odmah, kopiju nije dobila.

“Na zapisnik zakonski imam pravo, a kopiju istog želim predati svom advokatu.” piše u svojoj žalbi Suada Pašić, pa se žali na postupanje inspektora SIPA-e, pte taksativno navodi sljedeće:

“SIPA je došla na moja vrata dana 16.12.2022, bez službenog naloga koji su službenici sa sobom morali imati i prezentirati pri dolasku. Tom prilikom me nisu obavjestili o predmetu poziva, a sto su bili obavezni (dokazi postoje u formi video snimka sa nadzorne kamere). Nije mi ostavljeno nikako vremena da angazujem advokata da prisustvuje mom ispitivanju u prostorijama SIPA-e dana 19.12.2022., a na sto sam po zakonu imala pravo. Takodjer, nije mi dopusteno prisustvovanje prijatelja koji je došao sa mnom u zgradu SIPAe-, jer mi je rečeno da nisam SIPA-u ‘obavjestila na vrijeme’, a dobro se znalo da mi SIPA nije dala nikako, a kamoli dovoljno, vremena za to.”

https://www.facebook.com/messenger_media?attachment_id=1614527458989213&message_id=mid.%24cAAAAAAFicGaLUdznyGFIJec-7KrU&thread_id=1343791005

U daljem tekstu žalbe Tužilaštvu, Suada Pašić navodi kako joj se nije zakonski moglo zabraniti da njen prijatelj prisustvuje saslušanju jer je on umjesto advokata mogao zastupati i stititi njena prava.

“Očekujem da ću zapisnik sa mog ispitivanja u prostorijama SIPA-e od 19.12.2022 (po pozivu br. 16-16/1-143 od 16.12.2022) dobiti u naredne dvije sedmice, te da neće biti potrebno tražiti sudski nalog za izuzimanje istog,” upozorila Suada Pašić Tužilaštvo u svojem službenom obraćanju. Iz svega se može zaključiti da Tuzilaatvo i SIPA pokušavaju zastrašiti i obeshrabriti poštene i dobronamjerne građane i grupe koji smjelo ukazuju na nezakonito ponašanje političara. Toj konstatciji ide u prilog i činjenica da je bilo i, tobože usputnih, prijetnji i pokušaja ograničenja slobode govora i kretanja osobe koja se našle pod lupom Tužilaštva i SIPA-e zbog podnošenja krivične prijave protiv Dragana Čovića i Bože Ljubića.

Pod lupom bi morali biti baš ta dvojica kako se ne bi dogodilo da tužitelji preko noći postanu – tuženi.

Ibrahim Halilović, slobodni novinar, Canada/BiH,

Dženana Delić, prof. poslovnih studija i prava (UK/Sarajevo),

Bedrudin Gušić, slobodni novinar i publicist, SAD/Banja Luka

Nihad Filipović, logoraš, pravnik, publicista, (UK),

Corrado Alvaro, italijanski novinar i novelsta, borac za prva siromašnšnih Calabrije

Zabrinjavajući i uznemiravajući postupci Tužilaštva BiH i SIPA-e u vezi sa krivičnom prijavom protiv Dragana Čovića i Bože Ljubića od 22.02.2022.

U ime 60.000 članova Facebook grupe koja zahtijeva povratak Ustava RBiH, Dženana Delić, Ibrahim Halilović, Nihad Filipović, Marjan Hajnal, Bedrudin Gušić, Đemal Hadžić, Ibran Mustafić i Almedin Salčin, podnijeli su krivičnu prijavu Tužilaštvu BiH protiv Dragana Čovića i Bože Ljubića dana  22.02.2022. Riječ je o svjesnim građanima koji su se na podnošenje krivične prijave odlučili na osnovu zakonskih ovlasti u cilju suzbijanja krivičnih djela. Prijava je podnesena e-mailom 22. 02. 2026.

Radi podsjećanja javnosti o čemu se radi, otvrite ovaj link i pročitajte tu krivičnu prijavu:

https://www.facebook.com/groups/188566434511083/?multi_permalinks=5255400021161007&ref=share

Umjesto da istražuju tužene Dragana Čovića i Božu Ljubića, Tužilaštvo i SIPA kucaju na vrata Almedina Salčina jednog od potpisnika prijave. Raspituju se kod Salčina za Suadu Pašić koja uopće nije potpisnik prijave, jer je smatraju svjedokom! Salčin nema pojma ko je Suada Pašić.

U skladu sa odredbama i Zakonom o radu Tužilaštva, dužnost Tužilaštva je da prihvati ili odbaci tužbu.

S obzirom na to da Tuzilastvo nije obavijestilo tužitelje da je tužba odbačena, Tužitelj donosi odluku o pokretanju istrage na osnovu zakona. Istragu obavlja tužilac, policija i drugi državni organi za sprovodjenje zakona.

Ukoliko smatra da treba pojašnjenje bilo kojih osnova prijave, nadležni tužitelj može stupiti u kontakt sa potpisnicima prijave i tražiti njenu dopunu.

Čak i ako bi prijava o krivičnom djelu na koje se sumnja da je počinjeno bila podnosena anonimno, tužitelj je morao poduzeti sve istražne radnje sam ili s policijom, te utvrditi ima li osnova za pokretanje krivičnog postupka, te pokenuti tuzbu protiv istog, ili prijavu odbaciti uz obrazloženje podnosiocima iste.

Umjesto svega toga, SIPA (Državna agencija za istragu i zaštitu) dana 16.12.2022., zakucala je na vrata Suade Pašić, izbjeglice iz Srebrenice koja živi u Sarajevu, a koja nije potpisnica te krivične prijave. SIPA smatra Suadu Pašić svjedokom, te se raspituje o samo nekim podnositeljima krivične prijave protiv Čovića i Ljubića.

Tom prilikom je Suadi Pašić uručen poziv SIPA-e u kojem se pozivaju na Tužilaštvo, da se  javi u prostorije Agencije u ponedjeljak 19. decembra 2022., dakle u roku samo od dva dana od uručivanja poziva u svojstvu svjedoka.

Da podsjetimo: Suada Pašić niti je potpisnik krivične prijave, niti je u prijavi navedana kao svjedok! 

Zbog toga, ona ne može ni biti svjedok jer bi navodi te osobe bili pravno neprihvatljivi (‘rekla-kazala’ i iznošenje licnog mišljenja i stavova).

Inspektori SIPA pred kućnim vratima Suade Pašić. Klikom na link, može se pogledati dio snimka video-nadzora: https://www.facebook.com/messenger_media?attachment_id=1614527458989213&message_id=mid.%24cAAAAAAFicGaLUdznyGFIJec-7KrU&thread_id=1343791005

Prethono se Istodogodilo i sa Almedinom Salčinom. Za razliku od Suade Pašić, Salčin je potpisnik krivične prijave protiv Čovića i Ljubića.

Suada Pašić i Almedin Salčin su uznemireni ovim postupcima SIPA-e.

Nije ni malo prijatno kada se na kućnim vratima pojave nepoznati ljudi, kada ulaze u privatni posjed, a kamo li agenti SIPA-e. Tako iznenađeni građani i ne znaju pravi razlog posjete. U vrijeme posjete SIPA-e, Salčin nije ni bio kod kuće!

SIPA  se kasnije kod Salčina raspitivala za Suadu Pašić, o kojoj Salčin pojma nema! Salčin nije ispitivan kao potpisnik krivične prijave, niti su mu postavljana pitanja vezana za sadržaj krivične prijave!

Pri pozivanju Salčina kao ‘svjedoka’, nisu naveli ni o kojem predmetu se radi, niti o čemu treba svjedočiti, već su se samo raspitivali za Suadu Pašić koja nema veze sa krivičnom prijavom protv Čovića i Ljubića.

Almedin Salčin se morao odazvati na poziv SIPE i otići u njihove prostorije u Sarajevu da bi dao izjavu. Predmet istrage je bila Suada Pašić, a ne Salčin kao jedan od popisnika krivične prijave. Suada Pašić je pozvana na razgovor u prostorije SIPA-e u ponedjeljak, 19. decembra/prosinca 2022.

Iako je na tužbu reagiralo prilično brzo u odnosu na uobičajeno odugovlačenje, lahko je dokazati da se za ovu tužbu za nekoliko mjeseci nakupilo još bezbroj dokaza koje Tužilaštvo može prikupiti vrlo brzo sa interneta, u svojim prostorijama, čak i bez traženja dodatnih informacija od strane podnosioca prijave i “svjedoka”!

Djela inkriminirana u predmetnoj prijavi od 22.02.2022. ne samo da nisu nestala ili zastarjela, nego im se broj znatno uvećao ponavljanim zahtjevom Čovića za ‘trećim entitetom’, promidžbom zločinačke paratvorevine (presudjene UZP-om) Herceg Bosne kao ‘trećim entitetom’, ili pod nekim drugim imenom, o čemu postoje i video-dokazi na internetu.

Dobar dio tog Čovićevog puta ka oživljavanju Herceg Bosne, koja je na Tribunalu u Haagu presuđena za Udruženi zločinački pothvat, je prevaljen prije nego  se  Tužilaštvo sjetilo krivične prijave protiv Čovića i Ljubića.

U pozivu za saslušanje svjedoka SIPA se poziva na nalog Tužilaštva.

Zabrinjavajuće je da se ni SIPA ni Tužilaštvo ne bave ličnostima na koje se odnosi navedena u krivična prijava! Umjesto istrage  mogućih počinilaca krivičnih djela, Tužilaštvo ispituje kao “svjedoke” neke od podnositilja krivične prijave, kao i osobe koje nisu ni potpisnici krivične prijave, niti mogu, pravno, biti ikakvi svjedoci.

Da li Tužilaštvo i SIPA žele zastrašiti nedužne građane kako oni ne bi ni pokušali podnositi krivične prijave, iako  u skladu sa zakonom i odredbama o Tužilaštvu neprijavljivanje krivičnih djela može smatrati krivičnim djelom?

Ili pokušavaju skrenuti istragu u drugom pravcu? Poznato je da se skretanje istrage u krivom smjeru ili njeno ometanje zakonski može posmatrati kao krivično djelo.

Sudeći po postupcima Tužilaštva i SIPA ide se  za tim da se od građana-tužitelja naprave krivci! Zašto to rade, odgovor na to pitanje zna Tužilaštvo i SIPA.

U koje svrhe i za koji/čiji račun umjesto u krivičnoj prijavi navedenih osoba ispituju i istražuju osobe koje su ukazale na moguća krivična djela, ili osobe koje nemaju veze s tom prijavom , to samo SIPA i Tužilaštvo  znaju.

Ukoliko im je konačni cilj zastrašivanje privatnih lica koja su podnijela predmetnu prijavu, onda podsjećamo Tužilaštvo i SIPA da to predstavlja kršenje ljudskih sloboda i prava gradjana zagarantovanih čl. 2, tačkom 3 (a posebno odredaba: b,d,g,h) Ustava Bosne i Hercegovine, te ćemo, ukoliko se ova nedopustiva haranga na potpisnike predmetne krivične prijave nastavi, biti prinuđeni podnijeti Tužilaštvu prijavu protiv SIPA-e..

Jer šta god Tužilaštvo i SIPA radili, moraju to raditi po zakonu, inače će se društvo i država naći u haosu i bezvlašću.

Jer šta god Tužilaštvo i SIPA radili, moraju to raditi po zakonu, inače će se društvo i država naći u haosu i bezvlašću.

U ime 60.000 građana koji zahtijevaju povratak u život jednovažećeg Ustava Republike BiH

Dženana Delić, prof. poslovnih studija i prava (UK/Sarajevo),

Ibrahim Halilović, slobodni novinar, Canada/BiH

Bedrudin Gušić, slobodni novinar i publicist, SAD/Banja Luka

Nihad Filipović, logoraš, pravnik, publicista, (UK),

Almedin Salčin,

Đemal Hadžić, logoraš, poslovni čovjek, (Canada/BiH)

Ibran Mustafic, dipl. Ing.masinstva, poslanik u Skupstini RBiH 1990-1996, predsjednik. IO SO Srebrenica, organizator odbrane RBiH, RVI, u ropstvu 1995-1996, opozicija izdaji RBiH, publicista, političar

Datum: 22.02. 2022.

Toponim – ime potopljeno u jezeru, prodano, oduzeto, oteto – zaboravljeno i izbrisano iz sjećanja, ali vječno ucrtano u austro-ugarski katastar, ponovno će oživjeti

Senad Pipić prijateljski me obveseli o povjesnim dokumentima, spisima, kastarskim dokumentima i kartama koje prikuplja u bečkom Državnom arhivu u okviru svog naučno-istraživačkog rada.

Posebno me iznenadila karta Balukhane na koju mi Senad skreće pažnju. Piše, kako je jedan od kotlova (vrila) nosilo ime moje obitelji. Na karti stoji “Alilovića. Izgubljeno je “H” na početku prezimena, što nije ni čudo jer ono nije ni postojalo u govoru mnogih lokalnih pravoslavaca.

Radi se o vrilu – kotlu na Balukhani iz kojeg utiče onaj slankasti potok, a otiče Crna rika.

Kotao na suprotnoj strani nosi ime obitelji Krivdića, a treći nosi ime Baluk(h)ane.

Nisam znao do sada za ovo, pa se Senadu Pipiću od srca zahvaljujem i podržavam njegov istraživački naučni rad.

Sjećanje na vrilo (vrelo!) na Balukhani koje je nosilo ime moje familije ne postoji, ali ono se čuva u povijesnim katastarskim knjigama i kartama na sigurnom mjestu.

Izgubljeni su ime i posjed, toponimi, u prostoru i vremenu, istrgnuti iz familijarnog sjećanja na ovaj ili onaj način, moguće prodajom ili agrarnom reformom, otimačinom… Ostalo je kao tajna do danas potopljena u najdubljem kotlu na Balukhani.

To se ime od danas vraća u pamćenje Halilovića.

Prafraza Rumija:

U jednoj ruci drži svetu knjigu, a u drugoj handžar pun otrova i gada!

U Mrkonjić-Gradu (Varcar Vakufu) se odnedavno ukazuje knjiga “NAŠ PROTA KRSTONOSNI PROTOJEREJ DEJAN DEJANOVIĆ” grupe autora (urednik protoprezviter Veselin Vojvodić), izdanje Arhiepiskopije beogradsko karlovačke…, na čijem pokazivanju građanima nisam prustvvao jer nisam ni znao za ukazanije, pa sam knjigu kasnije kupio u uredu Crkvene opštine, prelistao, a pažnju zadržao na poglavlju pod nazivom “Mrkonjić-Grad (1964-1986). To je period u kojem je prota Dejan ovdje složbovao, a koji se tiče i Ivana Lovrenovića i mene...

Budući da sam protu Dejana Dejanovića ne samo poznavao, nego jedno vrijeme i družio se s njim, zajedno sa svećenicima Markom Šalićem, Franjom Krešićem, učiteljima Jankom Tešanovićam, Dušanom Jaslarom…, igrao lopte, pekao jagnje, ugostio ga na svojoj svadbi kada nas je darivao…, ali i s kojim smo se Ivan Lovrenović i ja razišli, donosim odlomak iz toga poglavlja, a zatim svoje reagiranje na nj.

Citat:

“…Otac Dejan je verno sledio uputstva i preporuke svoga Episkopa i sam je u Mrkonjić-Gradu stvorio jako lepe odnose i sa predstavnicima drugih veroispovesti. Poznato je da je prota Dejan za vreme svog službovanja uživao veliko poštovanje i muslimana i rimokatolika upravo svojim gospodskim. dobronamernim, ali pre svega hrićanskim držanjem. Uključio se u sva kulturna dešavanja varošice, nije bilo predavanjа, pozorišne predstave ili koncerta gde sa protinicom nije bio prisutan. Bio je posetilac svih utakmica Fudbalskog kluba Sloboda, čije je igrače veoma cenio i sa njima se družio. Ali ono najvažnije u svemu, on je pre svega bio srpski pravoslavni sveštenik i njegov narod je bio veoma ponosan na to.” Kraj citata.

Pisac gornjih redova je zaboravio, da li namjerno, spomenuti, da se prota Dejan rado družio i sa učiteljima, baš u vrijeme kada sam i sam bio učitelj.

Upoznao sam ga preko svećenika, kuma moje kćerke Alme, pok. Marka Šalića, župnika u Liskovici gdje sam bio učitelj, a poznanstvo su sklopili i ostali učitelji iz Liskovice i Vlasinja. Pamtim zajednički izlet u Šibove, loptanja na barnoj livadici pokraj potoka podno sela, jagnjeta na ražnju, fine atmosfere, pjesme, šale. Prota Dejan je došao i na moj i Hajrin pir zajedno sa Franjom Krešićem, župnikom varcarskim, te Markom Šalićem… Bio je široke ruke.

Nije to druženje sa svećenicima (kao i sa imamom r. Fuadom ef. Karadžom, baška) prošlo nezapaženo od strane Komiteta Saveza komunista. U kritički intoniranim pisanim “materijilima” našla se opasna optužnica u kojoj je stajalo kako je “pojedinim prosvjetnim radnicima glavno društvo pravoslavnih i katoličkih popova.” Prepoznali smo se…

Tada se, zbog takvih druženja sa “klerom” letjelo iz Saveza komunista, pa i ostajalo bez posla zbog tih čak i nikad dokazanih optužbi, to jeste zbog moralno-političkog zastranjivanja.

U nastavku teksta o službovanju prote Dejena u Mrkonjić-Gradu piše, citat:

“Pomenućemo jednu situaciju koja govori o tome koliko se brinuo o srpskim nacionalnim interesima i identitetu svoga naroda u vremenu kada to nije bilo nimalo lako. Naime 1974. god. počeo je da izlazi list nazvan “Mrkonjićke novine” a nedugo zatim i monografija o Mrkonjić-Gradu. Kako su i novine i monografija izašle samo na latiničnom pismu, i kako su u samom sadržaju insistirali na hrvatskom i muslimanskom nasleđu, te, kako je posebno jezik ličio na današnji novohrvatski, a ne na srpski, naš Prota nije mogao ostati ravnodušnim. Sa tri otvorena pisma obratio se autorima Hrvatu I. Lovrenoviću i Muslimanu I. Haliloviću i ukazao na jednostranost, nedobronamernost takovog predstavljanja kulture i nasleđa Mrkonjić-Grada. I naravno, nikog nije bilo iz srpskog nacionalnog itelektualnog korpusa, do srpskog prote da stane u odbranu srpskog interesa. Ta pisma su jako sadržajna i sadrže tako neoborive argumente, ali tadašnja vlast je gledala da stvari samo zataška. Prota je, naravno, opet morao u “komitet.” Čak je iz Sarajeva došao Mladen Oljača, književnik, tada predsednik nekakve Komisije SK BiH za idejno-političko delovanje i kulture. Došao je da obavi razgovor sa Protom i da vidi ko je taj “pop što se tamo nešto buni.” “Mrkonjićke novine” su uskoro prestale da izlaze a i sama monografija je doživela fijasko. Sve što se temelji na laži kratkog je daha.” Kraj citata,

Мој коментар као одговор аутору исписујем икавицом и ћирилицом. И једно и друго је и моје, макар ми језик икавски био забрањен, а писмо присвијено као искључиво српски изум и власништво. (sic!) Попови СПЦ о којима је овдје ријеч, нису признавали службене називе српско-хрватски, односно хрватско-српски језик, него, кратко и јасно. само – српски. Ако им која ријеч тукне на хрватски или је турцизам, икавица, одмах то дочекају на нож као угрозу српстзва… Такав језик мимо српских узуса, они сматрају усташлуком. Икавицу и не спомињи, поготово на латиници.

Почињем задњном реченицом из дила књиге о службовању проте Дејана Дејановића у Мрконјић-Граду/Варцар Вакуфу.

“Све што се темељи на лажи кратког је даха.”

Дио реченог поглавља о писмима које је су срочили, тамјаном кандисали и отровом зачинили прота Дејан Дејановић и крадљивац црквене благајне (хазне) Ратко, поп Густоварачки, због тога распоп, синдикални вођа и бунџија у Пилхани, пун је лажи, недобронамјерних конструкција и злоћудних оптужби о тобоже занемареном, а у стварности истакнутим изнад свих других српских интереса. Мантијашки казано и написано, иако доминантан у односу на друге и на власти, српски народ је угрожен, па списатељу овди и сада морам одговорити чињеницама лахко му оспоравајући написано. Икавицом, на ћирилици. Истином! Ако не разуми мој језик, нека се послужи одговарајућим ричником. Да парафразирам великог Масневију. Такви попови у једној руци држе Свето писмо, а другој ханџар пун отрова и гада!

Аутор пише, цитат:

Наиме, 1974. почео је излазити лист “Мркоњичке новине,” а недуго затим је издата и мнографија о Мркоњић-Граду.” Крај цитата.

Није истина! Фотомонаграфија није тискана 1974, него 1973! Прво је изашла Монографија, а годину дана касније покренули смо”Мркоњићке новине.”

Аутор књиге о проти Дејану, даље пише, цитат:

“Како су и новине и монографија изишле само на латиничном писму, ии како су у самом садржају инсистиралли на хрватском и муслиманском наслеђу, потискујући српско, наш прота није остао равнодушан. Са три отворена писма обратио се ауторима Хрвату И. Ловреновићу и Муслиману И. Халиловићу.” Крај цитата.

Мој осврт на тај пасус:

Гнусна је лаж како су се Прота Дајен и каснији распоп, црквено кажњен због крађе црквених пара, поп Густоварачки, обратили нама. Они су сва три писама послали или однијели у Комитет. Понављам, попови се нису обратили нама, него су нас тужили, опањкали, денунцирали директно у Комутету. (Аутор књиге о проти Дејану Дејановићу избјегава споменути другопотписаног Ратка, ваљда да би га као лопова и распопа сакрио и од хисторије цркве и од јавности.)

Хелем, нити су писма на нас адресирана, нити смо знали за њих. Попови су писали о нама Комитету! Дакле, што би рекао аутор књиге о проти Дејану Дејановићу, “Прота је опет морао у Комитет. Аутор цитираног одломка циљано подваљује јавности настојећи сакрити истину како би мртвог проту учинио већим крстоношом, Србином и заштитником српских интереса. а нас још више изопћио. Аутор књиге нам продај рог за свићу: Ђе би прота ишао у Комитет Савеза мрских комуниста који су “копали јаму” српству!!! Али, стварност је по писца и описаног Проту и распопа – горка! Писмо су попови однијели у Комитет, не само као протест, него уздајући се да ће комитет казнити Ивана и мене. Наде су им се изјаловиле.

Не, Комитет, власт, гди је било и тада прикривених четника. нису нас амнестирали, нити су писма заташкали. Ма, поповска писма су им била добро дошла ко наручена јер нас је у исто вријеме и гонила и затварала Државна безбиједност, такођер на основу фалисфиката и подвала. И једнима и другима циљ је био заувик нас одстранити из јавног живота и рада. Вођена је веома садржајна расправа на сједници Опћинске конференције ССРН о садржају поповских писама. На повску жалост, утврђено је да писма немају основе у истини, па су одбачена!

До тих писама пуних отрова дошли смо неслужбено посредством једног добронамјерног функционера, па смо их на брзину морали прочитати. шокирани, згрожени на неутемељеним оптужбама, подметањима и клеветама. Није нам никад пружена прилика да се на писма мантијаша осврћемо, да дементирамо набоде, поготови не јавно.

Супротно од оног што пише у књизи о проти Дејану Дејановићу, попови нису писали нама, него Комитету. Уздали су се да ће нам Комитет изрећи казне преко камиша! Можда су се уздали како Комитет неће у јавности ни спомињати попове као ауторе јер смо и у Комитету имали душмана. Али, проблем са поповима ришавале су тадашњне институције власти које су у цилости одбациле поповске оптужбе на нас двојицу уредника и аутора Монографије и “Мркоњићких новина.” Нас двојица нисмо фасовали ни зехру званичне критике. Поповска писма препричавана су по кафанама и сијелима, а ево доспјела су и у књигу о проти Дејану Дејановићу као кривотворина стварних догађаја. И у књизи смо на мети Иван и ја, што је недопустива дрскост и безобразлук, подвала у циљу обмањивања јавности, а величања проте Дејана и његове битке за угружено српство..

Баш када су попови доносили оптужујућа писма у Комитет, умисто да су их послали на наше адресе, Редакцији Монографије или Редакцији “Мркоњићких новина,” Иван Ловреновић и ја били смо под тешком сумњом кривичног дјела “против народа и државе” ухапшени и држани три дана у Црној кући у Бањој Луци – по свој прилици подвалом “Државне безбиједности” како би били заувик жигосани и одстрањени из јавног живота, изгубили посао у новинарству, култури и просвјети. Није ли чудна подударност поповских писама Комитету и хапшења и затварања. непотребне истраге у Црној кући од стране УДБ-е – ДБ-а, претреса родне куће Ивана Ловреновића… Хавала Богу да је постојала правда коју на дилу проводио Урош Анђелић, иначе би се належали у Црној кући, потпуно невини. Кад је пропала истрага, ДБ је покушла застрашивањем и отвореним пријетњама заврбовати једног од нас како би шијунирао оног другог!!! Била је то немогућа мисија.

Идемо даље, ред по ред:

Потпуна је измишљотина да смо нас двојица, Иван Ловреновић и ја, занемарили било шта из српске хисторије, културе, вире, обичаја, предања, а нити било чије, поготово српско наслиђе. Али ми смо се усудили казати и написати нешто и из католичког и муслиманског, босансског наслиђа које је доминирало виковима у овом крају, а затим потиснуто и гурнуто у заборав, зна се и од кога и како, за чији рачун! Стварност је свједок, данас поготово. Из Града су хаман у потпуности избрисани муслимани и католици. Није ли то доминатно и поповска заслуга!

Нас двојица смо се дрзнули писати о хисторији, култури свих народа нашег краја, језиком који није сто посто српски, и то је дочекано на нож од стране речених потписника поповских писама. Тада је град живио у духу ЗАВНОБиХ-а, Брижно је његовано заједништво. радило се на јачању слоге сва три народа. Ни Иван ни ја нисмо ни помисили одрећи се тог духа. Стално смо се преиспитивали и вагали да неком не учинимо хинле, поготово Србима, радије себи и својима, Књига и новине никад не би угледале свитлост дана да нису биле добронамјерне, истинољубиве, а свака рич изваган, мисао подупрте чињеницама, ричју, сликом. То је свидочио свако непристрасан и добронамиран, свако ко је имао у рукама Монографију и “Мркоњићке новине.” Али поповима и духом сличним – истина није одговарала.

Да смо било шта нехотице учинили хинле, исправио би нас у старту Урош Анђелић, ненадмашни човјек, људина, партизан, високе културе и знања, широкогруд, праведан, у служби свих грађана, свих народа, градитељ, визионар. Цинио је радника, културног прегаоца, знање и нове идеје. Знао је колики терет носе они који пишу и критички пропитују стварност, па би говорио: “Писати је теже него орати и копати!” Ту је био и Редакцијски одбор и Монографије и “Мркоњићких новина” чијем будном оку ништа није могло промаћи ако би штетило истини и било чијој хисторији, култури… У Одбору су били Урош Анђелић и други градски Срби – Војислав Радовановић, Војислав Травар, Петар Џевер, Никола Лисица, а најодговорнији у “Мркоњићким новинама” био је Мирко Милић, Србин родом из Трибова..

Будући угледни и цињени, неки од њих и као истински православци, грађани,

ти Срби нису били по вољи Проти који је коначно због ружне афере примиштен из Мркоњића, а нити крадљивцу црквене благајне – распопу. Комитет их није ни примиштао, ни тирао из крила Цркве, него Црква сама. Ништа ново код таквих, њима не ваљају ни Алекса Пенић, ни Павле Џевер, ни др. Војислав Кецмановић, ни Ђуро Пуцар, ни Васо Бутозан, ни Бранко Ћопић, ни Младен Ољача. чак и када их брани лажима и трачевима. Не ваља ни хисторија. ни језик ако није сто посто српски, не ваља јеѕик какав је кориштен у Монографоији и Мркоњићким новинама. На усташтво им тукне “опћина,” “хисторија,” “стољеће,” Варцар Вакуф. таквима не ваља ни предање – измишљотина како је утемељитељ Варцар Вакуфа /Мркоњић-Града било дијете чијег су оца убили војници када су њега, Мустафу (sic!) одводили у Цариград, што нема благе везе са (х)историјом. Таквима не ваљају ни Иван ни Ибрахим, јер у Монографији и “Мркоњчким новинама” пишу и о муслиманском и католичком “наслијеђу,” мада попови знају како православаца у то доба хаман и није било у овом крају. Не ваља ништа, јер, све што постоји је српско од прахисторије до данас. Ни Рика им није Рика.

Поповском српском уху смета “опћина,” “спознаја,”стољеће…” које смо писали у Монографији и “Мркоњићким новинама” стидљиво и бојажљиво, али с правом на свој матерински језик. Коштало је, али нисмо одустајали.

А кад неком отемеш или забраниш језик, то више није тај инсан, ни муслиман ни католик, него Србин, бре, ришћанин. То се тражи, то или нестанак. (Данас у Граду стално живи четверо католика и четрдестак муслимана – углавном лити. (Нестали у стољећу, рекао би данас Иван.)

Чак су и Вуку Караџићу такви забранили ијекавицу, а како мени и Ивану, муслиману и католику босанском, не би отели прадидовску икавицу, увалили екавицу, а ми се, ето, дрзнули па писали покојом дидовском старинском и икавском ричју, отимаајући се диктату сто посто српским језичким узусима. Зато су поп и распоп писали Комиутету, а не нама, уздајући се да ће нас Комитет пустити низ воду. Можда је то био и пробни балон тада… У Комитету је била моћ која је чувала и српски језик и писмо, али у случају језика Монографије и “Мркоњичких новина.” није било замирки. Иако су нам попови наминили свилени гајтан око врата, тада Србима у Комитету није засметао измишљени десант на српство који се указао попу и распопу.

И Ољача, партизан и коминиста, био је Србин са дна каце и у оно доба. Није то ни крио. Али, и он је био вичан лажима као и попови, па је Протино и распопово денунцирање приказао као приватни сукоб Ловреновића и Проте, што је тисућу миља далеко од истине. Уствари, он је поповима опростио денунцирање, а узрок пребацио са језичког, националностичког и хисторијског, на махалски трач у којем је оклеветао Ивана Ловреновића.

И на крају цитат из књиге о проти Дејану Дејановићу. Аутор пише:

“Мркоњићке новине” су убрзо и престале да излазе а и сама монографија је доживела фијаско.“

Ако аутор сматра нешто мање од десет година изласка “Мркоњиких новина” кратким периодом, то значи да је изгубљен у вримену и простору.

Ако укуцате у тражило на интернету “Мркоњићке новине,” можда ће вам избацити неки текст из “Мркоњићких новина” попут овог на слици десно. Дакле, “Мркоњићке новине” нису мртве, само то попови не виде.

Монографија није доживјела фијаско, како читатеље књиге о проти Дејану обмањује њен аутор. Да је и данас радо виђено и читано штиво, свидочи чињеница да је доскора била публицирана на званичној интернетској страници Опћине Мркоњић-Град у којој власт држе Срби, те да је и данас тражена. Прије десетак дана др. Аладин Ковачевић из Јајца купио је преко интернета Монографију “Мркоњић-Град” чиме ми се похвалио. (Слика лијево)

Све у свему аутор књиге о проти Дејану Дејановићу доказао је своју тврдњу на својој кожи како

“Све што се темељи на лажи кратког је даха.”

• Напомена, ако ми се омакла која рич ијекавицом, умисто икавицом, молим за халал! Толике године спутавања, исмијавања, потрпавања и забране, насиља над мојим, материнским језиком – добро умим и једну!!!

Кориштене фотографије и из Монографије “Мрконјић-Град”, издање Народни универзитет, 1973.

Sedmog septembra ove godine primio me srdačno i predusretljivo u svom kabinetu, načelnik općine Mronjić-Grad g. Dragan dr. Vođević kojem sam uručio Peticiju sa potpisima nekoliko stotina građana kojom se traži promjena naziva nekih ulica u Mrkonjić-Gradu. Peticija je potpisana prije dvanest godina i do danas nije stigla u prave ruke, i pored pokušaja.

Preporučenom poštom poslao sam Paticiju sa sadržajnim i detaljnim na činjenicama utemeljenim prijedlozima za promjenu naziva nekih ulica na adresu načelnika i odgovarajućih službo Skuštime općine davne 2010. Kada sam došao u rodni grad toga ljeta, otišao sam u Pisarnicu Općine i raspitao se za Peticiju. Nije joj bilo traga u prispjeloj pošti. Koji dan kasnije, predao sam primjerak Peticije na Pisarnici uz potvrdu o prijemu. Od tada se Peticiji potpuno gubi trag.

Desetak godina kasnije, tražim prijem kod načelnika g. dr. Vojvodića a kao razlog navodim prdaju te Petcije, te rješavanje nekih privatnih pitanja.

Mjesec dana nakon najave, primio me vrlo ljubazno,

Načelnik, a svi koji su omogućili ovu oosjeti iskazali su visok stepen kulturnog ophođenja. Uskratili su mi čekanje na prijem u holu gdje je portirnica, ljubazno odveli u sekretarsku kancelariju, izvinili se što je došlo do kašnjenja u rasporedu prijema. Ispred mene prijem su čekale još tri osobe.

Za to vrjeme, dok ćekam prijem, kroz glavu mi lete misli u daleke 1970.-te kada me je pokojni Uroš Anđelić zaposlio u Informativnu službu Općine. Pokrenuo sam tada informativni bilten, kasnije sa Ivanom Lovrenovićem “Mrkonjićke novine,” u međuvremenu sam postao honoratni dopisnik TV Sarajevo., po nagovoru Anđelića koji mi je kupio kameru, Lovrenović i ja smo uz pomoć Anđelića srikupili građu i napisali prvu fotomonografoju općine Mrkonjić-Grad.

Sve to je bilo moguće zahvaljujući općoj atmosferi općeg razvoja grada i Općine, napretka, koju je kreirao i provdio tadašnji predsjednik Općine Uroš Anđelić sa svojim suradnicima. Svaki naš prijedlog Amđelić je rado prihvatio i odobrio, govorećkako da pisati nije isto kao orati i kopati. Pred njegovim kabinwetom nikad nismo dugo čekali na prijem.

Uroša Anđelića odavno nema među živim, ali njegov duh lebdi ovim gradom, osjećam ga i u ovoj kancelariji dok čekam prijem kod načelnika dr. Vođevića.

Jedan je Uroš Anđelić u povijesti ovog grada; često ga poredim sa utemeljiteljem grada Mustafa-agom Kizlar-agom. Imena i djelo i jednog i drugog nisu obilježena u gradu na odgovarajući ilimakakv način. Grad je u međuvremenu postao mjesto obilježeno povijesnim i mitskim ličnostima srpske povijesti. U pismenoj poruci pred prijem kod načelnika Vojvodića napisao sam kako povijest grada nije isključivo srpska, da pače.

I dok mi se misli vraćaju u vrijeme i prostor koji je ispunjavao Uroš Anđelić, pa sekretar Općine Mirko Milić, sekretarica Rista Živković, Raif Žerić, Jakov Kelava, Veselin Maoduš, stranke ulaze i izlaze iz Načelnikove kancelarije.

Na stoliću pokraj kojeg sjedim, listam Turistički vodič Mrkonjić-Grada, a kroz glavu mi prolijeću davne slike rađanja prvog turistiočkog prospekta na kojem smo zajednički radili Uroš Anđelić, Ivan Lovrenović i ja preko zagrebačke “Narodne knjige.” Tada smo štampali i bogat izbor razglednica. Ima tome haman 50 godina.

Najzad, otvaraju mi vrata Načelnikovog kabineta gdje me srdačno dočekuje g. Vođević. Nastojim biti kratak u vezi sa Peticijom o promjeni naziva nekih ulica u Mrkonjić-Gradu. I, nakon kratkog podsjećanja na gluhe uši u Općini na ovu Peticiju, konačno dobra, ohrabrujuća vijest. Načelnik dr. Vođević rado prihavata ponuđenu kopiju Peticije, savjetuje da je zvanično predam na protkol i kaže kako će odmah nakon izbora raditi na tom problemu, da su im dragocjeni svaki konstruktivni prijedlozi, čak i ako se radi samo o jednom, a ne o stotinama potpisnika.

Nakon krakog iznošenja mojih ličnih problema, te razumijevanja i savjeta g. Vođevića, predlažem da se fotografiramo. Rado prihvata.

Zahvaljuem se g. Vođeviću na prijemu podsjećajući ga na čestitku koju sam mu uputio nakon izbora za načelnika. Tada sam mu napisao da se nadam kako će biti jednako dobar načelnik za sve građane, kao što je bio dobar liječnik u Jajcu za sve pacijente.

Izgleda da sam potrefio.

Sadržaj Peticije možete pročitati klikom na link:

PETICIJA GRUPE GRAĐANA MRKONJIĆ-GRADA (Varcar Vakufa) ZA PROMJENU NAZIVA ULICA U MRKONJIĆ-GRADU

Prigodnim programom sjećanja, te bacanjem ruža u Plivu, obilježena je trideseta godišnjica genocida u Jezeru kod Jajca, odata počast i proučena El Fatiha za 57 civila bošnjaćke narodnosti – dječaka, djevojaka, žena, muškaraca, staraca – koje su na pravdi Boga puobijali četnici i pripadnici tzv. Vojske Republike Srpske. U tom genocidu gotovo sve stanovništvo je protjerano, kuće i gospodarski objekti zapaljeni, porušeni i uništeni, također i mjesna džamija. Za osamnaest žrtava genocida ni do danas se ne zna gdje im se nelaze kosti.

Dr. sc. Amir KLIKO iz Instituta za istraživanje zločina protiv čovječnosti i međunarodnog prava Univerziteta u Sarajevu, obratio se prisutnima ovim riječima:

“U noći 26. na 27. maj 1992. jedinice Prve partizanske brigade VRS ojačane srpskim teritorijalcima i srpskom milicijom izvršile su kombinovani artiljerijsko-pješadijski napada na Jezero. Zarobile su dvanaest radnika građevinske firme “Pliva” iz Jajca, bošnjačke i hrvatske narodnosti koji su se vraćali sa rada iz Rusije. Zatočili su ih u logor. Uplašeno bošnjačko stanovništvo krenulo je u zbijeg prema Jajcu.

Od 30. maja do 2. juna srpske snage iz pravca Šipova i Mrkonjić-Grada zauzele su Jezero. Većina bošnjaćkog stanovništva i jezerskih branilaca prebacila se tokom tih nekoliko noći čamcima na sigurnu obalu Plive i izbjegla u Jajce. Bošnjake Jezera, Ljoljića, Čerkazovića i drugih obližnjih sela u kojima su živjeli, a koji nisu izbjegli, zločinci su fizički likvidirali.

Tako su u Jezeru 2. juna ubili 25 civila, muškaraca i žena uglavnom starije životne dobi i bolesnih. Među njima ubili su i osamnaestogodišnju djevojku Elviru Ramić i njenu stariju sestru Zlatu. Osim njih dvije, ubijeno je još devet žena. Sedam ubijenih žena bile su starosti od 62 do 82 godine, a jedna je imala 53 godine. Najstarija od njih, Mevla Bešić, bila je starica od 86 godina Preostalih četrnaest žrtava su muškarci od kojih je Ibro Zjajo najstariji sa čak 87 godina. Petorica ubijenih muškaraca bili su starosti od 77 do 84 godine, trojica od 51 do 61 godinu, a ostala petorica između 29 i 49 godina.

Do sredine juna, iz Ljoljića i Čerkazovića ubijeno je devet bošnjačkih civila. Među ubijenim je nekoliko staraca i dva dječaka. Najstarija žrtva je Aziz Balešić od 74 godine. Četvorica muškaraca bili su starosti od 54 do 66 godina. Među njima su i braća Karahodžić, Muharem star 66, Adem star 64 i Rasim star 49 godina. Ubijen je i Ademov sin Nisvet, rođem 1955. a i Ademov četrnaestogodišnji sin Adnan. Djed, njegova dva brata i maloljetni unuk. Drugi ubijeni dječak iz porodice Karahodžić, Selvedin imao je samo trinaest godina.

Najstariji ubijeni muškarac Mujo Bajramović imao je 65 godina. . Ubijen je i njegov sin Latif rođen 1959. godine. Latifova majka Zejna, teško je ranjena, ali je preživjela strijeljanje. Ubijen je i mladić Irfad Bajramović, mladić od 21 godine, njegov otac Mustafa star 46 godina. Pet ubijenih muškaraca bilo je starosne dobi od 24 do 59 godina.

Najtužniji zaključak ovog mračnog izlaganja jeste da su u Jezeru i okolnim selima 1992. godine ubijeni bošnjački dječaci, starci muškog i ženskog spola i žene srednje životne dobi.

Od ukupno 57 ubijenih, pet je dječaka, jedna djevojka i devet staraca životne dobi od 65 do 87 godina.

Ubijena su 22 muškarca starosti od 21 do 65 godina, a ubijeni su kao civili. Iz nekih porodica ubijeni su muškarci tri generacije, od maloljetnika do staroga djeda. Iz nekoliko porodica ubijeno je više članova, braća, otac i sin. Ubijena su maloljetna djeca, ali i starci braća.

Zločici, poznati imenom i prezimenom, nisu birali svoje žrtve po starosti, spolu i fizičkom zdravlju.

Ubijali su sve redom.

Za posmrtnim ostacima 18 ubijenih se i danas traga.”

Pored drugih govornika, prisutnima se na komemoraciji obratio i glavni imam Zehrudin ef. Hadžić koji je spomenuo kako su nam danas važne tri stvari, a to su istina, pravda i pomirenje. Mora se znati istina o svakoj žrtvi i njenom ubojici kojeg mora stići zaslužena kazna kako bi se nakon toga mirili i nastavili život jedni s drugima, a ne jedni pokraj drugih.

Načelnica Općine Jezero Snježana RUŽIČIĆ uputila je i ove godine otvreno pismo učesnicima Dana sjećanja na civilne žrtve u Jezeru, te u ime Općine priložila simboličan novčani iznos organizatorima.

Ovo je fakisimil pisma načelnice Ružićić:

Nakon vjerskog programa, učenja El Fatihe za žrtve genocida, prisutni su s mosta u Jezeru spustili bijele i crvene ruže u valove Plive kao znak pijeteteta i poštovanja prema nevino stradalim žrtvama genocida u Jezeru i okolnim selima.

MOJA SJEĆANJA – KAO REPORTERU TV SARAJEVO ČETNICI SU MI DVA PUTA OPSOVALI MAJKU ZA MOJE IZVJEŠTAJE NA TV SARAJEVO

Negdje u martu 1992. godjne šipovački četnici su napali Ljoljiće i Čerkazoviće, što je bio šok ne samo za nevine mještane, nego i za građane Bosne i Hercegovine koje smo Radomir Vukojević i ja informirali o ovom zločinu na Radiju i TV Sarajevo.

Sjećam se, snimio sam rupu u zidu jedne kuće koju je napravio metak ispaljen s one strane Plive sa četnićkog položaja. Za malo je ubio ženu koja se u vrijeme ničim izazvanog napada zatekla u kući. Taj njavažniji kadar u prilogu isjekla je i bacila u smeće Nada Zubac pokazavši tako svoje čeničko lice i skrivajući istinu.

Snimili smo uspalhirene mještane Ljoljića i Čerkazovića koji su u strahu bježali trasom nekadašnje železničke pruge prema Jezeru i dalje prma Jajcu i Travniku. Sjećam se pravoslavnih žena koje su u Jezeru izašle ispred svojih kuća i nijemo promatrale kolonu nesretnika koji su bježali ne znajući ni kud ni kome – od zločinačke ruke i smrti, pokazaće se kasnije.

Nakon što sam poslao film u Sarajevo, pripremio sam izvještaj za TV Dnevnik i telefonom ga pročitao. Bila je očito gužva u Redakciji i montaži, pa niko od cenzora nije uspio isjeći moj tonski prilog u kojem sam spominjao četnike, rezerviste i razbojnike koji su napali mirne mještane Ljoljića i Čerkazovića.

Malo poslije TV Dnevnika, zazvonio je telefon u našem stanu. S one strane žice, zapjenušano uz psovke, javljao se voditelj TV Dnevnika Drgan Božanić. Ni dvi ni tri, psuje mi mater i u huji me pita što nisam saslušao i drugu stranu, to jeste četnike. Kažem mu, četnici su se oglasili pucanjem po nevinom stanovništvu, te mu nakamrim sto i jednu mater kroz mater i zalupim slušalicu.

Božanić je kasnije zdimio na Pale, postao Karadžićev ministar za informiranje, a poslije rata uz saglasnost SDA postao je ambasador BiH u Južnoafričkoj Republici.

***

Nakon ovog četničkog napada, organiziran je u Jezeru u prostorijama Mjesne zajednice sastanak predstavnika Općine Jajce, Jezera, te JNA. Nama novinarima nisu dali unutra, ali je neko krišom unio mikrofon od moga magnetofona, pa je sve snimljeno.

Na kraju “dogovora” i lažnih obećanja JNA da neće dirati lokalno muslimansko stanovništvo, sa sastanka izlazi na ulicu među mnoštvo znatiželjnog, ali prestrašenog svjeta, jedan kapetan JNA. Vidi me među narodom, pa ni dvi, ni tri nego:

“Znam ja tebe Memija! Jebem ti mater!”

Kažem tom bezobrazniku koji se opasao pištoljem i silom, da ja nisam Memija i da nema razloga psovati mater ni Memiji, ni meni. Kažem mu neka ga je kao oficira JNA sram zbog vulgarne psovke.

Na to će kapetan:

“Nisam ti psovao majku!”

Iz mase svijeta izdvoji se hrabro rahmetli kolega Mehmed Buhić i haman se unese u lice kapetanu prostaku. Strogim i odlučnim glasom, povišenim tonom skresa u lice silniku JNA:

“Jesi, jesi generale! Opsovao si!!! Sreća je da je Halilovićeva majka živa. Moja je mrtva, da si je meni opsovao, glava bi ti frcila s ramena!”

Muk i tišina.

Sjećam se tog prizora ko da se dogodio danas.

Sjećam se po tome što me je kolega Buhić hrabro uzeo u zaštitu, ispravio se pred kabadahijom i moćnikom.

Istina o genocidu koji se tek tada naslućivao i onog koji se iza brda i sa brda valjao, teško se probijala u javnost, kako onda, tako i danas, ne samo zahvaljujući četnićkim cenzorima u medijima nego i njihovim savezicima iz redova SDA i tzv. međunarodne zajednice.

***

Mumin Keljalić donosi nam u TV Jajce snimke popaljenog Jezera, sablasno pustog, razvaljenog i žalosnog. Bilo je hrabro privući se na obližnje brdo i napraviti te uznemirujuće snimkle.

*

Jezerani su odavno svoje kuće obnovili, Jezero se podiglo iz pepela, ko tica feniks.

Jezerani ne zaboravljaju.

Ne žele osvetu, nego istnu za sve žrtve genocida i pravedne kazne za zločince. Znaju, nekažnjeni zločin će se ponoviti. Kada zločince stigne pravda, kada sve žrtve nađu smiraj. tada će život poteći svojim ljudskim tokom. ko bistre vode Plive koje su ponijele bijele i crvene ruže, kao simbol nevinosti na bigajri hak prolivene bošnjačke krvi.

Ovu reportažu o sjećanju na genocid u Jezeru pišem sjedeći na obali Plive, na terasi nove kuće koja niče na temeljima devastirane kuće Seada Hodžića.

Preko vode, na onu strane Plive, pogled mi se zaustavlja u avliji Muhe i Hašide Ribić, ubijenih roditelja Ševalovih, mojih predratnih prijatelja koje nikad nisam prežalio. Godinama je Ševal tragao za kostima roditelja…

Na konaku kod Ševala nekoliko arapskih turista.

Život teče dalje svojim tokom, ko vječna Pliva