Prafraza Rumija:
U jednoj ruci drži svetu knjigu, a u drugoj handžar pun otrova i gada!
U Mrkonjić-Gradu (Varcar Vakufu) se odnedavno ukazuje knjiga “NAŠ PROTA KRSTONOSNI PROTOJEREJ DEJAN DEJANOVIĆ” grupe autora (urednik protoprezviter Veselin Vojvodić), izdanje Arhiepiskopije beogradsko karlovačke…, na čijem pokazivanju građanima nisam prustvvao jer nisam ni znao za ukazanije, pa sam knjigu kasnije kupio u uredu Crkvene opštine, prelistao, a pažnju zadržao na poglavlju pod nazivom “Mrkonjić-Grad (1964-1986). To je period u kojem je prota Dejan ovdje složbovao, a koji se tiče i Ivana Lovrenovića i mene...
Budući da sam protu Dejana Dejanovića ne samo poznavao, nego jedno vrijeme i družio se s njim, zajedno sa svećenicima Markom Šalićem, Franjom Krešićem, učiteljima Jankom Tešanovićam, Dušanom Jaslarom…, igrao lopte, pekao jagnje, ugostio ga na svojoj svadbi kada nas je darivao…, ali i s kojim smo se Ivan Lovrenović i ja razišli, donosim odlomak iz toga poglavlja, a zatim svoje reagiranje na nj.
Citat:
“…Otac Dejan je verno sledio uputstva i preporuke svoga Episkopa i sam je u Mrkonjić-Gradu stvorio jako lepe odnose i sa predstavnicima drugih veroispovesti. Poznato je da je prota Dejan za vreme svog službovanja uživao veliko poštovanje i muslimana i rimokatolika upravo svojim gospodskim. dobronamernim, ali pre svega hrićanskim držanjem. Uključio se u sva kulturna dešavanja varošice, nije bilo predavanjа, pozorišne predstave ili koncerta gde sa protinicom nije bio prisutan. Bio je posetilac svih utakmica Fudbalskog kluba Sloboda, čije je igrače veoma cenio i sa njima se družio. Ali ono najvažnije u svemu, on je pre svega bio srpski pravoslavni sveštenik i njegov narod je bio veoma ponosan na to.” Kraj citata.
Pisac gornjih redova je zaboravio, da li namjerno, spomenuti, da se prota Dejan rado družio i sa učiteljima, baš u vrijeme kada sam i sam bio učitelj.
Upoznao sam ga preko svećenika, kuma moje kćerke Alme, pok. Marka Šalića, župnika u Liskovici gdje sam bio učitelj, a poznanstvo su sklopili i ostali učitelji iz Liskovice i Vlasinja. Pamtim zajednički izlet u Šibove, loptanja na barnoj livadici pokraj potoka podno sela, jagnjeta na ražnju, fine atmosfere, pjesme, šale. Prota Dejan je došao i na moj i Hajrin pir zajedno sa Franjom Krešićem, župnikom varcarskim, te Markom Šalićem… Bio je široke ruke.
Nije to druženje sa svećenicima (kao i sa imamom r. Fuadom ef. Karadžom, baška) prošlo nezapaženo od strane Komiteta Saveza komunista. U kritički intoniranim pisanim “materijilima” našla se opasna optužnica u kojoj je stajalo kako je “pojedinim prosvjetnim radnicima glavno društvo pravoslavnih i katoličkih popova.” Prepoznali smo se…
Tada se, zbog takvih druženja sa “klerom” letjelo iz Saveza komunista, pa i ostajalo bez posla zbog tih čak i nikad dokazanih optužbi, to jeste zbog moralno-političkog zastranjivanja.
U nastavku teksta o službovanju prote Dejena u Mrkonjić-Gradu piše, citat:
“Pomenućemo jednu situaciju koja govori o tome koliko se brinuo o srpskim nacionalnim interesima i identitetu svoga naroda u vremenu kada to nije bilo nimalo lako. Naime 1974. god. počeo je da izlazi list nazvan “Mrkonjićke novine” a nedugo zatim i monografija o Mrkonjić-Gradu. Kako su i novine i monografija izašle samo na latiničnom pismu, i kako su u samom sadržaju insistirali na hrvatskom i muslimanskom nasleđu, te, kako je posebno jezik ličio na današnji novohrvatski, a ne na srpski, naš Prota nije mogao ostati ravnodušnim. Sa tri otvorena pisma obratio se autorima Hrvatu I. Lovrenoviću i Muslimanu I. Haliloviću i ukazao na jednostranost, nedobronamernost takovog predstavljanja kulture i nasleđa Mrkonjić-Grada. I naravno, nikog nije bilo iz srpskog nacionalnog itelektualnog korpusa, do srpskog prote da stane u odbranu srpskog interesa. Ta pisma su jako sadržajna i sadrže tako neoborive argumente, ali tadašnja vlast je gledala da stvari samo zataška. Prota je, naravno, opet morao u “komitet.” Čak je iz Sarajeva došao Mladen Oljača, književnik, tada predsednik nekakve Komisije SK BiH za idejno-političko delovanje i kulture. Došao je da obavi razgovor sa Protom i da vidi ko je taj “pop što se tamo nešto buni.” “Mrkonjićke novine” su uskoro prestale da izlaze a i sama monografija je doživela fijasko. Sve što se temelji na laži kratkog je daha.” Kraj citata,
Мој коментар као одговор аутору исписујем икавицом и ћирилицом. И једно и друго је и моје, макар ми језик икавски био забрањен, а писмо присвијено као искључиво српски изум и власништво. (sic!) Попови СПЦ о којима је овдје ријеч, нису признавали службене називе српско-хрватски, односно хрватско-српски језик, него, кратко и јасно. само – српски. Ако им која ријеч тукне на хрватски или је турцизам, икавица, одмах то дочекају на нож као угрозу српстзва… Такав језик мимо српских узуса, они сматрају усташлуком. Икавицу и не спомињи, поготово на латиници.
Почињем задњном реченицом из дила књиге о службовању проте Дејана Дејановића у Мрконјић-Граду/Варцар Вакуфу.
“Све што се темељи на лажи кратког је даха.”
Дио реченог поглавља о писмима које је су срочили, тамјаном кандисали и отровом зачинили прота Дејан Дејановић и крадљивац црквене благајне (хазне) Ратко, поп Густоварачки, због тога распоп, синдикални вођа и бунџија у Пилхани, пун је лажи, недобронамјерних конструкција и злоћудних оптужби о тобоже занемареном, а у стварности истакнутим изнад свих других српских интереса. Мантијашки казано и написано, иако доминантан у односу на друге и на власти, српски народ је угрожен, па списатељу овди и сада морам одговорити чињеницама лахко му оспоравајући написано. Икавицом, на ћирилици. Истином! Ако не разуми мој језик, нека се послужи одговарајућим ричником. Да парафразирам великог Масневију. Такви попови у једној руци држе Свето писмо, а другој ханџар пун отрова и гада!
Аутор пише, цитат:
Наиме, 1974. почео је излазити лист “Мркоњичке новине,” а недуго затим је издата и мнографија о Мркоњић-Граду.” Крај цитата.
Није истина! Фотомонаграфија није тискана 1974, него 1973! Прво је изашла Монографија, а годину дана касније покренули смо”Мркоњићке новине.”
Аутор књиге о проти Дејану, даље пише, цитат:
“Како су и новине и монографија изишле само на латиничном писму, ии како су у самом садржају инсистиралли на хрватском и муслиманском наслеђу, потискујући српско, наш прота није остао равнодушан. Са три отворена писма обратио се ауторима Хрвату И. Ловреновићу и Муслиману И. Халиловићу.” Крај цитата.
Мој осврт на тај пасус:
Гнусна је лаж како су се Прота Дајен и каснији распоп, црквено кажњен због крађе црквених пара, поп Густоварачки, обратили нама. Они су сва три писама послали или однијели у Комитет. Понављам, попови се нису обратили нама, него су нас тужили, опањкали, денунцирали директно у Комутету. (Аутор књиге о проти Дејану Дејановићу избјегава споменути другопотписаног Ратка, ваљда да би га као лопова и распопа сакрио и од хисторије цркве и од јавности.)
Хелем, нити су писма на нас адресирана, нити смо знали за њих. Попови су писали о нама Комитету! Дакле, што би рекао аутор књиге о проти Дејану Дејановићу, “Прота је опет морао у Комитет. Аутор цитираног одломка циљано подваљује јавности настојећи сакрити истину како би мртвог проту учинио већим крстоношом, Србином и заштитником српских интереса. а нас још више изопћио. Аутор књиге нам продај рог за свићу: Ђе би прота ишао у Комитет Савеза мрских комуниста који су “копали јаму” српству!!! Али, стварност је по писца и описаног Проту и распопа – горка! Писмо су попови однијели у Комитет, не само као протест, него уздајући се да ће комитет казнити Ивана и мене. Наде су им се изјаловиле.
Не, Комитет, власт, гди је било и тада прикривених четника. нису нас амнестирали, нити су писма заташкали. Ма, поповска писма су им била добро дошла ко наручена јер нас је у исто вријеме и гонила и затварала Државна безбиједност, такођер на основу фалисфиката и подвала. И једнима и другима циљ је био заувик нас одстранити из јавног живота и рада. Вођена је веома садржајна расправа на сједници Опћинске конференције ССРН о садржају поповских писама. На повску жалост, утврђено је да писма немају основе у истини, па су одбачена!
До тих писама пуних отрова дошли смо неслужбено посредством једног добронамјерног функционера, па смо их на брзину морали прочитати. шокирани, згрожени на неутемељеним оптужбама, подметањима и клеветама. Није нам никад пружена прилика да се на писма мантијаша осврћемо, да дементирамо набоде, поготови не јавно.
Супротно од оног што пише у књизи о проти Дејану Дејановићу, попови нису писали нама, него Комитету. Уздали су се да ће нам Комитет изрећи казне преко камиша! Можда су се уздали како Комитет неће у јавности ни спомињати попове као ауторе јер смо и у Комитету имали душмана. Али, проблем са поповима ришавале су тадашњне институције власти које су у цилости одбациле поповске оптужбе на нас двојицу уредника и аутора Монографије и “Мркоњићких новина.” Нас двојица нисмо фасовали ни зехру званичне критике. Поповска писма препричавана су по кафанама и сијелима, а ево доспјела су и у књигу о проти Дејану Дејановићу као кривотворина стварних догађаја. И у књизи смо на мети Иван и ја, што је недопустива дрскост и безобразлук, подвала у циљу обмањивања јавности, а величања проте Дејана и његове битке за угружено српство..
Баш када су попови доносили оптужујућа писма у Комитет, умисто да су их послали на наше адресе, Редакцији Монографије или Редакцији “Мркоњићких новина,” Иван Ловреновић и ја били смо под тешком сумњом кривичног дјела “против народа и државе” ухапшени и држани три дана у Црној кући у Бањој Луци – по свој прилици подвалом “Државне безбиједности” како би били заувик жигосани и одстрањени из јавног живота, изгубили посао у новинарству, култури и просвјети. Није ли чудна подударност поповских писама Комитету и хапшења и затварања. непотребне истраге у Црној кући од стране УДБ-е – ДБ-а, претреса родне куће Ивана Ловреновића… Хавала Богу да је постојала правда коју на дилу проводио Урош Анђелић, иначе би се належали у Црној кући, потпуно невини. Кад је пропала истрага, ДБ је покушла застрашивањем и отвореним пријетњама заврбовати једног од нас како би шијунирао оног другог!!! Била је то немогућа мисија.
Идемо даље, ред по ред:
Потпуна је измишљотина да смо нас двојица, Иван Ловреновић и ја, занемарили било шта из српске хисторије, културе, вире, обичаја, предања, а нити било чије, поготово српско наслиђе. Али ми смо се усудили казати и написати нешто и из католичког и муслиманског, босансског наслиђа које је доминирало виковима у овом крају, а затим потиснуто и гурнуто у заборав, зна се и од кога и како, за чији рачун! Стварност је свједок, данас поготово. Из Града су хаман у потпуности избрисани муслимани и католици. Није ли то доминатно и поповска заслуга!
Нас двојица смо се дрзнули писати о хисторији, култури свих народа нашег краја, језиком који није сто посто српски, и то је дочекано на нож од стране речених потписника поповских писама. Тада је град живио у духу ЗАВНОБиХ-а, Брижно је његовано заједништво. радило се на јачању слоге сва три народа. Ни Иван ни ја нисмо ни помисили одрећи се тог духа. Стално смо се преиспитивали и вагали да неком не учинимо хинле, поготово Србима, радије себи и својима, Књига и новине никад не би угледале свитлост дана да нису биле добронамјерне, истинољубиве, а свака рич изваган, мисао подупрте чињеницама, ричју, сликом. То је свидочио свако непристрасан и добронамиран, свако ко је имао у рукама Монографију и “Мркоњићке новине.” Али поповима и духом сличним – истина није одговарала.
Да смо било шта нехотице учинили хинле, исправио би нас у старту Урош Анђелић, ненадмашни човјек, људина, партизан, високе културе и знања, широкогруд, праведан, у служби свих грађана, свих народа, градитељ, визионар. Цинио је радника, културног прегаоца, знање и нове идеје. Знао је колики терет носе они који пишу и критички пропитују стварност, па би говорио: “Писати је теже него орати и копати!” Ту је био и Редакцијски одбор и Монографије и “Мркоњићких новина” чијем будном оку ништа није могло промаћи ако би штетило истини и било чијој хисторији, култури… У Одбору су били Урош Анђелић и други градски Срби – Војислав Радовановић, Војислав Травар, Петар Џевер, Никола Лисица, а најодговорнији у “Мркоњићким новинама” био је Мирко Милић, Србин родом из Трибова..
Будући угледни и цињени, неки од њих и као истински православци, грађани,
ти Срби нису били по вољи Проти који је коначно због ружне афере примиштен из Мркоњића, а нити крадљивцу црквене благајне – распопу. Комитет их није ни примиштао, ни тирао из крила Цркве, него Црква сама. Ништа ново код таквих, њима не ваљају ни Алекса Пенић, ни Павле Џевер, ни др. Војислав Кецмановић, ни Ђуро Пуцар, ни Васо Бутозан, ни Бранко Ћопић, ни Младен Ољача. чак и када их брани лажима и трачевима. Не ваља ни хисторија. ни језик ако није сто посто српски, не ваља јеѕик какав је кориштен у Монографоији и Мркоњићким новинама. На усташтво им тукне “опћина,” “хисторија,” “стољеће,” Варцар Вакуф. таквима не ваља ни предање – измишљотина како је утемељитељ Варцар Вакуфа /Мркоњић-Града било дијете чијег су оца убили војници када су њега, Мустафу (sic!) одводили у Цариград, што нема благе везе са (х)историјом. Таквима не ваљају ни Иван ни Ибрахим, јер у Монографији и “Мркоњчким новинама” пишу и о муслиманском и католичком “наслијеђу,” мада попови знају како православаца у то доба хаман и није било у овом крају. Не ваља ништа, јер, све што постоји је српско од прахисторије до данас. Ни Рика им није Рика.
Поповском српском уху смета “опћина,” “спознаја,”стољеће…” које смо писали у Монографији и “Мркоњићким новинама” стидљиво и бојажљиво, али с правом на свој матерински језик. Коштало је, али нисмо одустајали.
А кад неком отемеш или забраниш језик, то више није тај инсан, ни муслиман ни католик, него Србин, бре, ришћанин. То се тражи, то или нестанак. (Данас у Граду стално живи четверо католика и четрдестак муслимана – углавном лити. (Нестали у стољећу, рекао би данас Иван.)
Чак су и Вуку Караџићу такви забранили ијекавицу, а како мени и Ивану, муслиману и католику босанском, не би отели прадидовску икавицу, увалили екавицу, а ми се, ето, дрзнули па писали покојом дидовском старинском и икавском ричју, отимаајући се диктату сто посто српским језичким узусима. Зато су поп и распоп писали Комиутету, а не нама, уздајући се да ће нас Комитет пустити низ воду. Можда је то био и пробни балон тада… У Комитету је била моћ која је чувала и српски језик и писмо, али у случају језика Монографије и “Мркоњичких новина.” није било замирки. Иако су нам попови наминили свилени гајтан око врата, тада Србима у Комитету није засметао измишљени десант на српство који се указао попу и распопу.
И Ољача, партизан и коминиста, био је Србин са дна каце и у оно доба. Није то ни крио. Али, и он је био вичан лажима као и попови, па је Протино и распопово денунцирање приказао као приватни сукоб Ловреновића и Проте, што је тисућу миља далеко од истине. Уствари, он је поповима опростио денунцирање, а узрок пребацио са језичког, националностичког и хисторијског, на махалски трач у којем је оклеветао Ивана Ловреновића.
И на крају цитат из књиге о проти Дејану Дејановићу. Аутор пише:
“Мркоњићке новине” су убрзо и престале да излазе а и сама монографија је доживела фијаско.“
Ако аутор сматра нешто мање од десет година изласка “Мркоњиких новина” кратким периодом, то значи да је изгубљен у вримену и простору.
Ако укуцате у тражило на интернету “Мркоњићке новине,” можда ће вам избацити неки текст из “Мркоњићких новина” попут овог на слици десно. Дакле, “Мркоњићке новине” нису мртве, само то попови не виде.
Монографија није доживјела фијаско, како читатеље књиге о проти Дејану обмањује њен аутор. Да је и данас радо виђено и читано штиво, свидочи чињеница да је доскора била публицирана на званичној интернетској страници Опћине Мркоњић-Град у којој власт држе Срби, те да је и данас тражена. Прије десетак дана др. Аладин Ковачевић из Јајца купио је преко интернета Монографију “Мркоњић-Град” чиме ми се похвалио. (Слика лијево)
Све у свему аутор књиге о проти Дејану Дејановићу доказао је своју тврдњу на својој кожи како
“Све што се темељи на лажи кратког је даха.”
- Напомена, ако ми се омакла која рич ијекавицом, умисто икавицом, молим за халал! Толике године спутавања, исмијавања, потрпавања и забране, насиља над мојим, материнским језиком – добро умим и једну!!!
Кориштене фотографије и из Монографије “Мрконјић-Град”, издање Народни универзитет, 1973.
Ibrahim Halilović 