AIŠINA KUKURUZA
Napisao: Ibrahim Halilović, LINC student, Novi Canadski Centar
(Objavljeno u listu “Harmonija” u aprilu 2000., Winsor, Canada, nakon pola godine učenja engelskog jezika: Privod sa engleskog,)
Ibrahimeee! Ibrahimeee! Dođi vamo,- zvala me je Aiša nakon što je kucnula nekoliko puta u staklo, pa otvorila pendžer.
Bilo je to prije 45 godina, ali se sićam kao da je bilo jučer.
Aiša je živila u jednoj staroj bosnaskoj kući preko puta moje kuće. Bila je to lipa starija dama koja je živila sama u svojoj kući.
– Ibrahime! Hod’ vamo!
Aiša me ne treba dvaput zvati.
I danas slušam njen glas, vidim njeno lipo plemenito lice, sićam se njenoga osmjeha. Gopođa Aiša je uvijek sidla iza svoga pendžera. Šila je, plela ili radila nešto drugo. Njene su ruke uvik u poslu. Aišin prozor gleda na njenu malu avliju. Aiša voli djecu koja se tu igraju, voli njihove igre i glasove.
Mi se igramo, ali ja sam uvik nestrpljiv.
Čekam da čujem Aišin glas i njen poziv.
– Ibrahime!
Napuštam igru i letim Aiši.
Aiša stoji na basmcima, izvan njene kuće.
Znam, Aiša ima poseban posao za me. Volim taj trenutak. Želim taj posao, jer znam da ću biti nagrađen, Aiša će mi dati nešto baška.
– Haj’ donesider mi taze vode! – kaže Aiša.
Na kraju ulice, možda nekih pedesetak koraka dalje, je fiskija. Ona je ispod kestenova, u debeloj hladovini, odmah pokraj džamije.
Voda dotiče s planine u naš grad i našu ulicu. Česma je uvik odvrnuta; voda stalno teče pa je taze, ili bolje rečeno, ledena je kao led.
Ljudi često kažu:
– Ledena k'o zmija.
Svi ljudi vole tu čistu taze vodu.
U lito oni često side i odmaraju na klupama u džamijskoj avliji nakon što se napiju vode.
Aiša voli taze vodu da bi pripremila poseban napitak kojeg mi zovemo šerbe.
Testija je puna i ja trčim Aiši koja čeka na me i taze vodu.
Aiša me uvijek nagradi nečim baška.
Najčešće je to komad kukuruze.
Najvolio sam Aišinu kukuruzu jer je to bio najslađi kruh koji sam ikad pojeo. Aišina kukuruza je bila slatka kao med.
Moja majka i bebe su pekle odličnu koukuruzu, ali Aišina kukuruza je meni bila slađa.
Kiša lije danas cili dan.
Ne igramo se ispod Aišinog pendžera.
– Ne smiš ići nadvor! – kaže majka.
Ne slušam moju majku.
Moram ići. Moram doniti taze vode Aiši. Moram!
Pada kiša, i Aiša me ne očekuje, ali za me je svejedno; moram otići i poslušati je.
Cheb Khaled: Aisha: http://www.youtube.com/watch?v=Bb4NfJL9w8E&feature=fvst
Ibrahim Halilović 