Autor: Ibrahim HALILOVIĆ

Suada Pašić, izbjeglica iz Srebrenice odazvala se pozivu i kao svjedok saslušana je u prostorijama SIPA-e u Sarajevu. Po nalogu Tužilaštva BiH, SIPA tretira Suadu Pašić kao svjedoka/potpisnika krivične prijave koju je grupa građana, u ime Facebook grupe, uputila Tužilaštvu BiH 22. februara/veljače 2022. protiv Dragana Čovića i Bože Ljubića o čemu smo već pisali

Na listi potpisnika zvanične prijave nije bilo Suade Pašić, ali se njeno ime našlo u jednoj od kopija te prijave koja je stigla do Tužilaštva. Odmah treba reći da se Tužilaštvo preko SIPA-e ne bavi sadržajem prijave, nego se uporno raspituje o potpisnicima. Već je saslušan Almedin Saličin, a na red je došla i Suada Pašić. Kao i Salčina, inspektori Državne agenicije za istragu i zaštitu nisu pitali ništa oko navedenih činjenica u prijavi, nego su se isključivo raspitivali o potpisnicima.

Naravno, Tužilaštvo i istraga imaju svoje metode, ali one moraju biti utemeljene na zakonu i poštivanju osnovnih ljudskih prava. Tužilaštvo je moralo razmatrati prijavu i da je bila anonimna, pa ako navodi (ne)stoje moglo ju je odbaciti ili prihvatititi.

Zbog svega toga, Suada Pašić je danas uputila zvaničnu žalbu Tužilaštvu na ponašanje inspektora SIPA-e. Suada Pašić je svoje obraćanje Tužilaštvu BiH naslovila kao ZAHTJEV ZA KOPIJOM ZAPISNIKA PO MOM SVJEDOČENJU OD 19.12.2022. Ona traži da joj se bez odlaganja pošalje kopija zapisnika koji je napravljen na osnovu razgovora sa njom u prostorijama SIPA-e dana 19.12.2022, a po pozivu br. 16-16/1-143 od 16.12.2022 od SIPA-e. i koji je ona potpisala. Iako je istu tražila odmah, kopiju nije dobila.

“Na zapisnik zakonski imam pravo, a kopiju istog želim predati svom advokatu.” piše u svojoj žalbi Suada Pašić, pa se žali na postupanje inspektora SIPA-e, pte taksativno navodi sljedeće:

“SIPA je došla na moja vrata dana 16.12.2022, bez službenog naloga koji su službenici sa sobom morali imati i prezentirati pri dolasku. Tom prilikom me nisu obavjestili o predmetu poziva, a sto su bili obavezni (dokazi postoje u formi video snimka sa nadzorne kamere). Nije mi ostavljeno nikako vremena da angazujem advokata da prisustvuje mom ispitivanju u prostorijama SIPA-e dana 19.12.2022., a na sto sam po zakonu imala pravo. Takodjer, nije mi dopusteno prisustvovanje prijatelja koji je došao sa mnom u zgradu SIPAe-, jer mi je rečeno da nisam SIPA-u ‘obavjestila na vrijeme’, a dobro se znalo da mi SIPA nije dala nikako, a kamoli dovoljno, vremena za to.”

https://www.facebook.com/messenger_media?attachment_id=1614527458989213&message_id=mid.%24cAAAAAAFicGaLUdznyGFIJec-7KrU&thread_id=1343791005

U daljem tekstu žalbe Tužilaštvu, Suada Pašić navodi kako joj se nije zakonski moglo zabraniti da njen prijatelj prisustvuje saslušanju jer je on umjesto advokata mogao zastupati i stititi njena prava.

“Očekujem da ću zapisnik sa mog ispitivanja u prostorijama SIPA-e od 19.12.2022 (po pozivu br. 16-16/1-143 od 16.12.2022) dobiti u naredne dvije sedmice, te da neće biti potrebno tražiti sudski nalog za izuzimanje istog,” upozorila Suada Pašić Tužilaštvo u svojem službenom obraćanju. Iz svega se može zaključiti da Tuzilaatvo i SIPA pokušavaju zastrašiti i obeshrabriti poštene i dobronamjerne građane i grupe koji smjelo ukazuju na nezakonito ponašanje političara. Toj konstatciji ide u prilog i činjenica da je bilo i, tobože usputnih, prijetnji i pokušaja ograničenja slobode govora i kretanja osobe koja se našle pod lupom Tužilaštva i SIPA-e zbog podnošenja krivične prijave protiv Dragana Čovića i Bože Ljubića.

Pod lupom bi morali biti baš ta dvojica kako se ne bi dogodilo da tužitelji preko noći postanu – tuženi.

Ibrahim Halilović, slobodni novinar, Canada/BiH,

Dženana Delić, prof. poslovnih studija i prava (UK/Sarajevo),

Bedrudin Gušić, slobodni novinar i publicist, SAD/Banja Luka

Nihad Filipović, logoraš, pravnik, publicista, (UK),

Corrado Alvaro, italijanski novinar i novelsta, borac za prva siromašnšnih Calabrije

Zabrinjavajući i uznemiravajući postupci Tužilaštva BiH i SIPA-e u vezi sa krivičnom prijavom protiv Dragana Čovića i Bože Ljubića od 22.02.2022.

U ime 60.000 članova Facebook grupe koja zahtijeva povratak Ustava RBiH, Dženana Delić, Ibrahim Halilović, Nihad Filipović, Marjan Hajnal, Bedrudin Gušić, Đemal Hadžić, Ibran Mustafić i Almedin Salčin, podnijeli su krivičnu prijavu Tužilaštvu BiH protiv Dragana Čovića i Bože Ljubića dana  22.02.2022. Riječ je o svjesnim građanima koji su se na podnošenje krivične prijave odlučili na osnovu zakonskih ovlasti u cilju suzbijanja krivičnih djela. Prijava je podnesena e-mailom 22. 02. 2026.

Radi podsjećanja javnosti o čemu se radi, otvrite ovaj link i pročitajte tu krivičnu prijavu:

https://www.facebook.com/groups/188566434511083/?multi_permalinks=5255400021161007&ref=share

Umjesto da istražuju tužene Dragana Čovića i Božu Ljubića, Tužilaštvo i SIPA kucaju na vrata Almedina Salčina jednog od potpisnika prijave. Raspituju se kod Salčina za Suadu Pašić koja uopće nije potpisnik prijave, jer je smatraju svjedokom! Salčin nema pojma ko je Suada Pašić.

U skladu sa odredbama i Zakonom o radu Tužilaštva, dužnost Tužilaštva je da prihvati ili odbaci tužbu.

S obzirom na to da Tuzilastvo nije obavijestilo tužitelje da je tužba odbačena, Tužitelj donosi odluku o pokretanju istrage na osnovu zakona. Istragu obavlja tužilac, policija i drugi državni organi za sprovodjenje zakona.

Ukoliko smatra da treba pojašnjenje bilo kojih osnova prijave, nadležni tužitelj može stupiti u kontakt sa potpisnicima prijave i tražiti njenu dopunu.

Čak i ako bi prijava o krivičnom djelu na koje se sumnja da je počinjeno bila podnosena anonimno, tužitelj je morao poduzeti sve istražne radnje sam ili s policijom, te utvrditi ima li osnova za pokretanje krivičnog postupka, te pokenuti tuzbu protiv istog, ili prijavu odbaciti uz obrazloženje podnosiocima iste.

Umjesto svega toga, SIPA (Državna agencija za istragu i zaštitu) dana 16.12.2022., zakucala je na vrata Suade Pašić, izbjeglice iz Srebrenice koja živi u Sarajevu, a koja nije potpisnica te krivične prijave. SIPA smatra Suadu Pašić svjedokom, te se raspituje o samo nekim podnositeljima krivične prijave protiv Čovića i Ljubića.

Tom prilikom je Suadi Pašić uručen poziv SIPA-e u kojem se pozivaju na Tužilaštvo, da se  javi u prostorije Agencije u ponedjeljak 19. decembra 2022., dakle u roku samo od dva dana od uručivanja poziva u svojstvu svjedoka.

Da podsjetimo: Suada Pašić niti je potpisnik krivične prijave, niti je u prijavi navedana kao svjedok! 

Zbog toga, ona ne može ni biti svjedok jer bi navodi te osobe bili pravno neprihvatljivi (‘rekla-kazala’ i iznošenje licnog mišljenja i stavova).

Inspektori SIPA pred kućnim vratima Suade Pašić. Klikom na link, može se pogledati dio snimka video-nadzora: https://www.facebook.com/messenger_media?attachment_id=1614527458989213&message_id=mid.%24cAAAAAAFicGaLUdznyGFIJec-7KrU&thread_id=1343791005

Prethono se Istodogodilo i sa Almedinom Salčinom. Za razliku od Suade Pašić, Salčin je potpisnik krivične prijave protiv Čovića i Ljubića.

Suada Pašić i Almedin Salčin su uznemireni ovim postupcima SIPA-e.

Nije ni malo prijatno kada se na kućnim vratima pojave nepoznati ljudi, kada ulaze u privatni posjed, a kamo li agenti SIPA-e. Tako iznenađeni građani i ne znaju pravi razlog posjete. U vrijeme posjete SIPA-e, Salčin nije ni bio kod kuće!

SIPA  se kasnije kod Salčina raspitivala za Suadu Pašić, o kojoj Salčin pojma nema! Salčin nije ispitivan kao potpisnik krivične prijave, niti su mu postavljana pitanja vezana za sadržaj krivične prijave!

Pri pozivanju Salčina kao ‘svjedoka’, nisu naveli ni o kojem predmetu se radi, niti o čemu treba svjedočiti, već su se samo raspitivali za Suadu Pašić koja nema veze sa krivičnom prijavom protv Čovića i Ljubića.

Almedin Salčin se morao odazvati na poziv SIPE i otići u njihove prostorije u Sarajevu da bi dao izjavu. Predmet istrage je bila Suada Pašić, a ne Salčin kao jedan od popisnika krivične prijave. Suada Pašić je pozvana na razgovor u prostorije SIPA-e u ponedjeljak, 19. decembra/prosinca 2022.

Iako je na tužbu reagiralo prilično brzo u odnosu na uobičajeno odugovlačenje, lahko je dokazati da se za ovu tužbu za nekoliko mjeseci nakupilo još bezbroj dokaza koje Tužilaštvo može prikupiti vrlo brzo sa interneta, u svojim prostorijama, čak i bez traženja dodatnih informacija od strane podnosioca prijave i “svjedoka”!

Djela inkriminirana u predmetnoj prijavi od 22.02.2022. ne samo da nisu nestala ili zastarjela, nego im se broj znatno uvećao ponavljanim zahtjevom Čovića za ‘trećim entitetom’, promidžbom zločinačke paratvorevine (presudjene UZP-om) Herceg Bosne kao ‘trećim entitetom’, ili pod nekim drugim imenom, o čemu postoje i video-dokazi na internetu.

Dobar dio tog Čovićevog puta ka oživljavanju Herceg Bosne, koja je na Tribunalu u Haagu presuđena za Udruženi zločinački pothvat, je prevaljen prije nego  se  Tužilaštvo sjetilo krivične prijave protiv Čovića i Ljubića.

U pozivu za saslušanje svjedoka SIPA se poziva na nalog Tužilaštva.

Zabrinjavajuće je da se ni SIPA ni Tužilaštvo ne bave ličnostima na koje se odnosi navedena u krivična prijava! Umjesto istrage  mogućih počinilaca krivičnih djela, Tužilaštvo ispituje kao “svjedoke” neke od podnositilja krivične prijave, kao i osobe koje nisu ni potpisnici krivične prijave, niti mogu, pravno, biti ikakvi svjedoci.

Da li Tužilaštvo i SIPA žele zastrašiti nedužne građane kako oni ne bi ni pokušali podnositi krivične prijave, iako  u skladu sa zakonom i odredbama o Tužilaštvu neprijavljivanje krivičnih djela može smatrati krivičnim djelom?

Ili pokušavaju skrenuti istragu u drugom pravcu? Poznato je da se skretanje istrage u krivom smjeru ili njeno ometanje zakonski može posmatrati kao krivično djelo.

Sudeći po postupcima Tužilaštva i SIPA ide se  za tim da se od građana-tužitelja naprave krivci! Zašto to rade, odgovor na to pitanje zna Tužilaštvo i SIPA.

U koje svrhe i za koji/čiji račun umjesto u krivičnoj prijavi navedenih osoba ispituju i istražuju osobe koje su ukazale na moguća krivična djela, ili osobe koje nemaju veze s tom prijavom , to samo SIPA i Tužilaštvo  znaju.

Ukoliko im je konačni cilj zastrašivanje privatnih lica koja su podnijela predmetnu prijavu, onda podsjećamo Tužilaštvo i SIPA da to predstavlja kršenje ljudskih sloboda i prava gradjana zagarantovanih čl. 2, tačkom 3 (a posebno odredaba: b,d,g,h) Ustava Bosne i Hercegovine, te ćemo, ukoliko se ova nedopustiva haranga na potpisnike predmetne krivične prijave nastavi, biti prinuđeni podnijeti Tužilaštvu prijavu protiv SIPA-e..

Jer šta god Tužilaštvo i SIPA radili, moraju to raditi po zakonu, inače će se društvo i država naći u haosu i bezvlašću.

Jer šta god Tužilaštvo i SIPA radili, moraju to raditi po zakonu, inače će se društvo i država naći u haosu i bezvlašću.

U ime 60.000 građana koji zahtijevaju povratak u život jednovažećeg Ustava Republike BiH

Dženana Delić, prof. poslovnih studija i prava (UK/Sarajevo),

Ibrahim Halilović, slobodni novinar, Canada/BiH

Bedrudin Gušić, slobodni novinar i publicist, SAD/Banja Luka

Nihad Filipović, logoraš, pravnik, publicista, (UK),

Almedin Salčin,

Đemal Hadžić, logoraš, poslovni čovjek, (Canada/BiH)

Ibran Mustafic, dipl. Ing.masinstva, poslanik u Skupstini RBiH 1990-1996, predsjednik. IO SO Srebrenica, organizator odbrane RBiH, RVI, u ropstvu 1995-1996, opozicija izdaji RBiH, publicista, političar

Datum: 22.02. 2022.

Toponim – ime potopljeno u jezeru, prodano, oduzeto, oteto – zaboravljeno i izbrisano iz sjećanja, ali vječno ucrtano u austro-ugarski katastar, ponovno će oživjeti

Senad Pipić prijateljski me obveseli o povjesnim dokumentima, spisima, kastarskim dokumentima i kartama koje prikuplja u bečkom Državnom arhivu u okviru svog naučno-istraživačkog rada.

Posebno me iznenadila karta Balukhane na koju mi Senad skreće pažnju. Piše, kako je jedan od kotlova (vrila) nosilo ime moje obitelji. Na karti stoji “Alilovića. Izgubljeno je “H” na početku prezimena, što nije ni čudo jer ono nije ni postojalo u govoru mnogih lokalnih pravoslavaca.

Radi se o vrilu – kotlu na Balukhani iz kojeg utiče onaj slankasti potok, a otiče Crna rika.

Kotao na suprotnoj strani nosi ime obitelji Krivdića, a treći nosi ime Baluk(h)ane.

Nisam znao do sada za ovo, pa se Senadu Pipiću od srca zahvaljujem i podržavam njegov istraživački naučni rad.

Sjećanje na vrilo (vrelo!) na Balukhani koje je nosilo ime moje familije ne postoji, ali ono se čuva u povijesnim katastarskim knjigama i kartama na sigurnom mjestu.

Izgubljeni su ime i posjed, toponimi, u prostoru i vremenu, istrgnuti iz familijarnog sjećanja na ovaj ili onaj način, moguće prodajom ili agrarnom reformom, otimačinom… Ostalo je kao tajna do danas potopljena u najdubljem kotlu na Balukhani.

To se ime od danas vraća u pamćenje Halilovića.

Prafraza Rumija:

U jednoj ruci drži svetu knjigu, a u drugoj handžar pun otrova i gada!

U Mrkonjić-Gradu (Varcar Vakufu) se odnedavno ukazuje knjiga “NAŠ PROTA KRSTONOSNI PROTOJEREJ DEJAN DEJANOVIĆ” grupe autora (urednik protoprezviter Veselin Vojvodić), izdanje Arhiepiskopije beogradsko karlovačke…, na čijem pokazivanju građanima nisam prustvvao jer nisam ni znao za ukazanije, pa sam knjigu kasnije kupio u uredu Crkvene opštine, prelistao, a pažnju zadržao na poglavlju pod nazivom “Mrkonjić-Grad (1964-1986). To je period u kojem je prota Dejan ovdje složbovao, a koji se tiče i Ivana Lovrenovića i mene...

Budući da sam protu Dejana Dejanovića ne samo poznavao, nego jedno vrijeme i družio se s njim, zajedno sa svećenicima Markom Šalićem, Franjom Krešićem, učiteljima Jankom Tešanovićam, Dušanom Jaslarom…, igrao lopte, pekao jagnje, ugostio ga na svojoj svadbi kada nas je darivao…, ali i s kojim smo se Ivan Lovrenović i ja razišli, donosim odlomak iz toga poglavlja, a zatim svoje reagiranje na nj.

Citat:

“…Otac Dejan je verno sledio uputstva i preporuke svoga Episkopa i sam je u Mrkonjić-Gradu stvorio jako lepe odnose i sa predstavnicima drugih veroispovesti. Poznato je da je prota Dejan za vreme svog službovanja uživao veliko poštovanje i muslimana i rimokatolika upravo svojim gospodskim. dobronamernim, ali pre svega hrićanskim držanjem. Uključio se u sva kulturna dešavanja varošice, nije bilo predavanjа, pozorišne predstave ili koncerta gde sa protinicom nije bio prisutan. Bio je posetilac svih utakmica Fudbalskog kluba Sloboda, čije je igrače veoma cenio i sa njima se družio. Ali ono najvažnije u svemu, on je pre svega bio srpski pravoslavni sveštenik i njegov narod je bio veoma ponosan na to.” Kraj citata.

Pisac gornjih redova je zaboravio, da li namjerno, spomenuti, da se prota Dejan rado družio i sa učiteljima, baš u vrijeme kada sam i sam bio učitelj.

Upoznao sam ga preko svećenika, kuma moje kćerke Alme, pok. Marka Šalića, župnika u Liskovici gdje sam bio učitelj, a poznanstvo su sklopili i ostali učitelji iz Liskovice i Vlasinja. Pamtim zajednički izlet u Šibove, loptanja na barnoj livadici pokraj potoka podno sela, jagnjeta na ražnju, fine atmosfere, pjesme, šale. Prota Dejan je došao i na moj i Hajrin pir zajedno sa Franjom Krešićem, župnikom varcarskim, te Markom Šalićem… Bio je široke ruke.

Nije to druženje sa svećenicima (kao i sa imamom r. Fuadom ef. Karadžom, baška) prošlo nezapaženo od strane Komiteta Saveza komunista. U kritički intoniranim pisanim “materijilima” našla se opasna optužnica u kojoj je stajalo kako je “pojedinim prosvjetnim radnicima glavno društvo pravoslavnih i katoličkih popova.” Prepoznali smo se…

Tada se, zbog takvih druženja sa “klerom” letjelo iz Saveza komunista, pa i ostajalo bez posla zbog tih čak i nikad dokazanih optužbi, to jeste zbog moralno-političkog zastranjivanja.

U nastavku teksta o službovanju prote Dejena u Mrkonjić-Gradu piše, citat:

“Pomenućemo jednu situaciju koja govori o tome koliko se brinuo o srpskim nacionalnim interesima i identitetu svoga naroda u vremenu kada to nije bilo nimalo lako. Naime 1974. god. počeo je da izlazi list nazvan “Mrkonjićke novine” a nedugo zatim i monografija o Mrkonjić-Gradu. Kako su i novine i monografija izašle samo na latiničnom pismu, i kako su u samom sadržaju insistirali na hrvatskom i muslimanskom nasleđu, te, kako je posebno jezik ličio na današnji novohrvatski, a ne na srpski, naš Prota nije mogao ostati ravnodušnim. Sa tri otvorena pisma obratio se autorima Hrvatu I. Lovrenoviću i Muslimanu I. Haliloviću i ukazao na jednostranost, nedobronamernost takovog predstavljanja kulture i nasleđa Mrkonjić-Grada. I naravno, nikog nije bilo iz srpskog nacionalnog itelektualnog korpusa, do srpskog prote da stane u odbranu srpskog interesa. Ta pisma su jako sadržajna i sadrže tako neoborive argumente, ali tadašnja vlast je gledala da stvari samo zataška. Prota je, naravno, opet morao u “komitet.” Čak je iz Sarajeva došao Mladen Oljača, književnik, tada predsednik nekakve Komisije SK BiH za idejno-političko delovanje i kulture. Došao je da obavi razgovor sa Protom i da vidi ko je taj “pop što se tamo nešto buni.” “Mrkonjićke novine” su uskoro prestale da izlaze a i sama monografija je doživela fijasko. Sve što se temelji na laži kratkog je daha.” Kraj citata,

Мој коментар као одговор аутору исписујем икавицом и ћирилицом. И једно и друго је и моје, макар ми језик икавски био забрањен, а писмо присвијено као искључиво српски изум и власништво. (sic!) Попови СПЦ о којима је овдје ријеч, нису признавали службене називе српско-хрватски, односно хрватско-српски језик, него, кратко и јасно. само – српски. Ако им која ријеч тукне на хрватски или је турцизам, икавица, одмах то дочекају на нож као угрозу српстзва… Такав језик мимо српских узуса, они сматрају усташлуком. Икавицу и не спомињи, поготово на латиници.

Почињем задњном реченицом из дила књиге о службовању проте Дејана Дејановића у Мрконјић-Граду/Варцар Вакуфу.

“Све што се темељи на лажи кратког је даха.”

Дио реченог поглавља о писмима које је су срочили, тамјаном кандисали и отровом зачинили прота Дејан Дејановић и крадљивац црквене благајне (хазне) Ратко, поп Густоварачки, због тога распоп, синдикални вођа и бунџија у Пилхани, пун је лажи, недобронамјерних конструкција и злоћудних оптужби о тобоже занемареном, а у стварности истакнутим изнад свих других српских интереса. Мантијашки казано и написано, иако доминантан у односу на друге и на власти, српски народ је угрожен, па списатељу овди и сада морам одговорити чињеницама лахко му оспоравајући написано. Икавицом, на ћирилици. Истином! Ако не разуми мој језик, нека се послужи одговарајућим ричником. Да парафразирам великог Масневију. Такви попови у једној руци држе Свето писмо, а другој ханџар пун отрова и гада!

Аутор пише, цитат:

Наиме, 1974. почео је излазити лист “Мркоњичке новине,” а недуго затим је издата и мнографија о Мркоњић-Граду.” Крај цитата.

Није истина! Фотомонаграфија није тискана 1974, него 1973! Прво је изашла Монографија, а годину дана касније покренули смо”Мркоњићке новине.”

Аутор књиге о проти Дејану, даље пише, цитат:

“Како су и новине и монографија изишле само на латиничном писму, ии како су у самом садржају инсистиралли на хрватском и муслиманском наслеђу, потискујући српско, наш прота није остао равнодушан. Са три отворена писма обратио се ауторима Хрвату И. Ловреновићу и Муслиману И. Халиловићу.” Крај цитата.

Мој осврт на тај пасус:

Гнусна је лаж како су се Прота Дајен и каснији распоп, црквено кажњен због крађе црквених пара, поп Густоварачки, обратили нама. Они су сва три писама послали или однијели у Комитет. Понављам, попови се нису обратили нама, него су нас тужили, опањкали, денунцирали директно у Комутету. (Аутор књиге о проти Дејану Дејановићу избјегава споменути другопотписаног Ратка, ваљда да би га као лопова и распопа сакрио и од хисторије цркве и од јавности.)

Хелем, нити су писма на нас адресирана, нити смо знали за њих. Попови су писали о нама Комитету! Дакле, што би рекао аутор књиге о проти Дејану Дејановићу, “Прота је опет морао у Комитет. Аутор цитираног одломка циљано подваљује јавности настојећи сакрити истину како би мртвог проту учинио већим крстоношом, Србином и заштитником српских интереса. а нас још више изопћио. Аутор књиге нам продај рог за свићу: Ђе би прота ишао у Комитет Савеза мрских комуниста који су “копали јаму” српству!!! Али, стварност је по писца и описаног Проту и распопа – горка! Писмо су попови однијели у Комитет, не само као протест, него уздајући се да ће комитет казнити Ивана и мене. Наде су им се изјаловиле.

Не, Комитет, власт, гди је било и тада прикривених четника. нису нас амнестирали, нити су писма заташкали. Ма, поповска писма су им била добро дошла ко наручена јер нас је у исто вријеме и гонила и затварала Државна безбиједност, такођер на основу фалисфиката и подвала. И једнима и другима циљ је био заувик нас одстранити из јавног живота и рада. Вођена је веома садржајна расправа на сједници Опћинске конференције ССРН о садржају поповских писама. На повску жалост, утврђено је да писма немају основе у истини, па су одбачена!

До тих писама пуних отрова дошли смо неслужбено посредством једног добронамјерног функционера, па смо их на брзину морали прочитати. шокирани, згрожени на неутемељеним оптужбама, подметањима и клеветама. Није нам никад пружена прилика да се на писма мантијаша осврћемо, да дементирамо набоде, поготови не јавно.

Супротно од оног што пише у књизи о проти Дејану Дејановићу, попови нису писали нама, него Комитету. Уздали су се да ће нам Комитет изрећи казне преко камиша! Можда су се уздали како Комитет неће у јавности ни спомињати попове као ауторе јер смо и у Комитету имали душмана. Али, проблем са поповима ришавале су тадашњне институције власти које су у цилости одбациле поповске оптужбе на нас двојицу уредника и аутора Монографије и “Мркоњићких новина.” Нас двојица нисмо фасовали ни зехру званичне критике. Поповска писма препричавана су по кафанама и сијелима, а ево доспјела су и у књигу о проти Дејану Дејановићу као кривотворина стварних догађаја. И у књизи смо на мети Иван и ја, што је недопустива дрскост и безобразлук, подвала у циљу обмањивања јавности, а величања проте Дејана и његове битке за угружено српство..

Баш када су попови доносили оптужујућа писма у Комитет, умисто да су их послали на наше адресе, Редакцији Монографије или Редакцији “Мркоњићких новина,” Иван Ловреновић и ја били смо под тешком сумњом кривичног дјела “против народа и државе” ухапшени и држани три дана у Црној кући у Бањој Луци – по свој прилици подвалом “Државне безбиједности” како би били заувик жигосани и одстрањени из јавног живота, изгубили посао у новинарству, култури и просвјети. Није ли чудна подударност поповских писама Комитету и хапшења и затварања. непотребне истраге у Црној кући од стране УДБ-е – ДБ-а, претреса родне куће Ивана Ловреновића… Хавала Богу да је постојала правда коју на дилу проводио Урош Анђелић, иначе би се належали у Црној кући, потпуно невини. Кад је пропала истрага, ДБ је покушла застрашивањем и отвореним пријетњама заврбовати једног од нас како би шијунирао оног другог!!! Била је то немогућа мисија.

Идемо даље, ред по ред:

Потпуна је измишљотина да смо нас двојица, Иван Ловреновић и ја, занемарили било шта из српске хисторије, културе, вире, обичаја, предања, а нити било чије, поготово српско наслиђе. Али ми смо се усудили казати и написати нешто и из католичког и муслиманског, босансског наслиђа које је доминирало виковима у овом крају, а затим потиснуто и гурнуто у заборав, зна се и од кога и како, за чији рачун! Стварност је свједок, данас поготово. Из Града су хаман у потпуности избрисани муслимани и католици. Није ли то доминатно и поповска заслуга!

Нас двојица смо се дрзнули писати о хисторији, култури свих народа нашег краја, језиком који није сто посто српски, и то је дочекано на нож од стране речених потписника поповских писама. Тада је град живио у духу ЗАВНОБиХ-а, Брижно је његовано заједништво. радило се на јачању слоге сва три народа. Ни Иван ни ја нисмо ни помисили одрећи се тог духа. Стално смо се преиспитивали и вагали да неком не учинимо хинле, поготово Србима, радије себи и својима, Књига и новине никад не би угледале свитлост дана да нису биле добронамјерне, истинољубиве, а свака рич изваган, мисао подупрте чињеницама, ричју, сликом. То је свидочио свако непристрасан и добронамиран, свако ко је имао у рукама Монографију и “Мркоњићке новине.” Али поповима и духом сличним – истина није одговарала.

Да смо било шта нехотице учинили хинле, исправио би нас у старту Урош Анђелић, ненадмашни човјек, људина, партизан, високе културе и знања, широкогруд, праведан, у служби свих грађана, свих народа, градитељ, визионар. Цинио је радника, културног прегаоца, знање и нове идеје. Знао је колики терет носе они који пишу и критички пропитују стварност, па би говорио: “Писати је теже него орати и копати!” Ту је био и Редакцијски одбор и Монографије и “Мркоњићких новина” чијем будном оку ништа није могло промаћи ако би штетило истини и било чијој хисторији, култури… У Одбору су били Урош Анђелић и други градски Срби – Војислав Радовановић, Војислав Травар, Петар Џевер, Никола Лисица, а најодговорнији у “Мркоњићким новинама” био је Мирко Милић, Србин родом из Трибова..

Будући угледни и цињени, неки од њих и као истински православци, грађани,

ти Срби нису били по вољи Проти који је коначно због ружне афере примиштен из Мркоњића, а нити крадљивцу црквене благајне – распопу. Комитет их није ни примиштао, ни тирао из крила Цркве, него Црква сама. Ништа ново код таквих, њима не ваљају ни Алекса Пенић, ни Павле Џевер, ни др. Војислав Кецмановић, ни Ђуро Пуцар, ни Васо Бутозан, ни Бранко Ћопић, ни Младен Ољача. чак и када их брани лажима и трачевима. Не ваља ни хисторија. ни језик ако није сто посто српски, не ваља јеѕик какав је кориштен у Монографоији и Мркоњићким новинама. На усташтво им тукне “опћина,” “хисторија,” “стољеће,” Варцар Вакуф. таквима не ваља ни предање – измишљотина како је утемељитељ Варцар Вакуфа /Мркоњић-Града било дијете чијег су оца убили војници када су њега, Мустафу (sic!) одводили у Цариград, што нема благе везе са (х)историјом. Таквима не ваљају ни Иван ни Ибрахим, јер у Монографији и “Мркоњчким новинама” пишу и о муслиманском и католичком “наслијеђу,” мада попови знају како православаца у то доба хаман и није било у овом крају. Не ваља ништа, јер, све што постоји је српско од прахисторије до данас. Ни Рика им није Рика.

Поповском српском уху смета “опћина,” “спознаја,”стољеће…” које смо писали у Монографији и “Мркоњићким новинама” стидљиво и бојажљиво, али с правом на свој матерински језик. Коштало је, али нисмо одустајали.

А кад неком отемеш или забраниш језик, то више није тај инсан, ни муслиман ни католик, него Србин, бре, ришћанин. То се тражи, то или нестанак. (Данас у Граду стално живи четверо католика и четрдестак муслимана – углавном лити. (Нестали у стољећу, рекао би данас Иван.)

Чак су и Вуку Караџићу такви забранили ијекавицу, а како мени и Ивану, муслиману и католику босанском, не би отели прадидовску икавицу, увалили екавицу, а ми се, ето, дрзнули па писали покојом дидовском старинском и икавском ричју, отимаајући се диктату сто посто српским језичким узусима. Зато су поп и распоп писали Комиутету, а не нама, уздајући се да ће нас Комитет пустити низ воду. Можда је то био и пробни балон тада… У Комитету је била моћ која је чувала и српски језик и писмо, али у случају језика Монографије и “Мркоњичких новина.” није било замирки. Иако су нам попови наминили свилени гајтан око врата, тада Србима у Комитету није засметао измишљени десант на српство који се указао попу и распопу.

И Ољача, партизан и коминиста, био је Србин са дна каце и у оно доба. Није то ни крио. Али, и он је био вичан лажима као и попови, па је Протино и распопово денунцирање приказао као приватни сукоб Ловреновића и Проте, што је тисућу миља далеко од истине. Уствари, он је поповима опростио денунцирање, а узрок пребацио са језичког, националностичког и хисторијског, на махалски трач у којем је оклеветао Ивана Ловреновића.

И на крају цитат из књиге о проти Дејану Дејановићу. Аутор пише:

“Мркоњићке новине” су убрзо и престале да излазе а и сама монографија је доживела фијаско.“

Ако аутор сматра нешто мање од десет година изласка “Мркоњиких новина” кратким периодом, то значи да је изгубљен у вримену и простору.

Ако укуцате у тражило на интернету “Мркоњићке новине,” можда ће вам избацити неки текст из “Мркоњићких новина” попут овог на слици десно. Дакле, “Мркоњићке новине” нису мртве, само то попови не виде.

Монографија није доживјела фијаско, како читатеље књиге о проти Дејану обмањује њен аутор. Да је и данас радо виђено и читано штиво, свидочи чињеница да је доскора била публицирана на званичној интернетској страници Опћине Мркоњић-Град у којој власт држе Срби, те да је и данас тражена. Прије десетак дана др. Аладин Ковачевић из Јајца купио је преко интернета Монографију “Мркоњић-Град” чиме ми се похвалио. (Слика лијево)

Све у свему аутор књиге о проти Дејану Дејановићу доказао је своју тврдњу на својој кожи како

“Све што се темељи на лажи кратког је даха.”

• Напомена, ако ми се омакла која рич ијекавицом, умисто икавицом, молим за халал! Толике године спутавања, исмијавања, потрпавања и забране, насиља над мојим, материнским језиком – добро умим и једну!!!

Кориштене фотографије и из Монографије “Мрконјић-Град”, издање Народни универзитет, 1973.

Sedmog septembra ove godine primio me srdačno i predusretljivo u svom kabinetu, načelnik općine Mronjić-Grad g. Dragan dr. Vođević kojem sam uručio Peticiju sa potpisima nekoliko stotina građana kojom se traži promjena naziva nekih ulica u Mrkonjić-Gradu. Peticija je potpisana prije dvanest godina i do danas nije stigla u prave ruke, i pored pokušaja.

Preporučenom poštom poslao sam Paticiju sa sadržajnim i detaljnim na činjenicama utemeljenim prijedlozima za promjenu naziva nekih ulica na adresu načelnika i odgovarajućih službo Skuštime općine davne 2010. Kada sam došao u rodni grad toga ljeta, otišao sam u Pisarnicu Općine i raspitao se za Peticiju. Nije joj bilo traga u prispjeloj pošti. Koji dan kasnije, predao sam primjerak Peticije na Pisarnici uz potvrdu o prijemu. Od tada se Peticiji potpuno gubi trag.

Desetak godina kasnije, tražim prijem kod načelnika g. dr. Vojvodića a kao razlog navodim prdaju te Petcije, te rješavanje nekih privatnih pitanja.

Mjesec dana nakon najave, primio me vrlo ljubazno,

Načelnik, a svi koji su omogućili ovu oosjeti iskazali su visok stepen kulturnog ophođenja. Uskratili su mi čekanje na prijem u holu gdje je portirnica, ljubazno odveli u sekretarsku kancelariju, izvinili se što je došlo do kašnjenja u rasporedu prijema. Ispred mene prijem su čekale još tri osobe.

Za to vrjeme, dok ćekam prijem, kroz glavu mi lete misli u daleke 1970.-te kada me je pokojni Uroš Anđelić zaposlio u Informativnu službu Općine. Pokrenuo sam tada informativni bilten, kasnije sa Ivanom Lovrenovićem “Mrkonjićke novine,” u međuvremenu sam postao honoratni dopisnik TV Sarajevo., po nagovoru Anđelića koji mi je kupio kameru, Lovrenović i ja smo uz pomoć Anđelića srikupili građu i napisali prvu fotomonografoju općine Mrkonjić-Grad.

Sve to je bilo moguće zahvaljujući općoj atmosferi općeg razvoja grada i Općine, napretka, koju je kreirao i provdio tadašnji predsjednik Općine Uroš Anđelić sa svojim suradnicima. Svaki naš prijedlog Amđelić je rado prihvatio i odobrio, govorećkako da pisati nije isto kao orati i kopati. Pred njegovim kabinwetom nikad nismo dugo čekali na prijem.

Uroša Anđelića odavno nema među živim, ali njegov duh lebdi ovim gradom, osjećam ga i u ovoj kancelariji dok čekam prijem kod načelnika dr. Vođevića.

Jedan je Uroš Anđelić u povijesti ovog grada; često ga poredim sa utemeljiteljem grada Mustafa-agom Kizlar-agom. Imena i djelo i jednog i drugog nisu obilježena u gradu na odgovarajući ilimakakv način. Grad je u međuvremenu postao mjesto obilježeno povijesnim i mitskim ličnostima srpske povijesti. U pismenoj poruci pred prijem kod načelnika Vojvodića napisao sam kako povijest grada nije isključivo srpska, da pače.

I dok mi se misli vraćaju u vrijeme i prostor koji je ispunjavao Uroš Anđelić, pa sekretar Općine Mirko Milić, sekretarica Rista Živković, Raif Žerić, Jakov Kelava, Veselin Maoduš, stranke ulaze i izlaze iz Načelnikove kancelarije.

Na stoliću pokraj kojeg sjedim, listam Turistički vodič Mrkonjić-Grada, a kroz glavu mi prolijeću davne slike rađanja prvog turistiočkog prospekta na kojem smo zajednički radili Uroš Anđelić, Ivan Lovrenović i ja preko zagrebačke “Narodne knjige.” Tada smo štampali i bogat izbor razglednica. Ima tome haman 50 godina.

Najzad, otvaraju mi vrata Načelnikovog kabineta gdje me srdačno dočekuje g. Vođević. Nastojim biti kratak u vezi sa Peticijom o promjeni naziva nekih ulica u Mrkonjić-Gradu. I, nakon kratkog podsjećanja na gluhe uši u Općini na ovu Peticiju, konačno dobra, ohrabrujuća vijest. Načelnik dr. Vođević rado prihavata ponuđenu kopiju Peticije, savjetuje da je zvanično predam na protkol i kaže kako će odmah nakon izbora raditi na tom problemu, da su im dragocjeni svaki konstruktivni prijedlozi, čak i ako se radi samo o jednom, a ne o stotinama potpisnika.

Nakon krakog iznošenja mojih ličnih problema, te razumijevanja i savjeta g. Vođevića, predlažem da se fotografiramo. Rado prihvata.

Zahvaljuem se g. Vođeviću na prijemu podsjećajući ga na čestitku koju sam mu uputio nakon izbora za načelnika. Tada sam mu napisao da se nadam kako će biti jednako dobar načelnik za sve građane, kao što je bio dobar liječnik u Jajcu za sve pacijente.

Izgleda da sam potrefio.

Sadržaj Peticije možete pročitati klikom na link:

PETICIJA GRUPE GRAĐANA MRKONJIĆ-GRADA (Varcar Vakufa) ZA PROMJENU NAZIVA ULICA U MRKONJIĆ-GRADU

Prigodnim programom sjećanja, te bacanjem ruža u Plivu, obilježena je trideseta godišnjica genocida u Jezeru kod Jajca, odata počast i proučena El Fatiha za 57 civila bošnjaćke narodnosti – dječaka, djevojaka, žena, muškaraca, staraca – koje su na pravdi Boga puobijali četnici i pripadnici tzv. Vojske Republike Srpske. U tom genocidu gotovo sve stanovništvo je protjerano, kuće i gospodarski objekti zapaljeni, porušeni i uništeni, također i mjesna džamija. Za osamnaest žrtava genocida ni do danas se ne zna gdje im se nelaze kosti.

Dr. sc. Amir KLIKO iz Instituta za istraživanje zločina protiv čovječnosti i međunarodnog prava Univerziteta u Sarajevu, obratio se prisutnima ovim riječima:

“U noći 26. na 27. maj 1992. jedinice Prve partizanske brigade VRS ojačane srpskim teritorijalcima i srpskom milicijom izvršile su kombinovani artiljerijsko-pješadijski napada na Jezero. Zarobile su dvanaest radnika građevinske firme “Pliva” iz Jajca, bošnjačke i hrvatske narodnosti koji su se vraćali sa rada iz Rusije. Zatočili su ih u logor. Uplašeno bošnjačko stanovništvo krenulo je u zbijeg prema Jajcu.

Od 30. maja do 2. juna srpske snage iz pravca Šipova i Mrkonjić-Grada zauzele su Jezero. Većina bošnjaćkog stanovništva i jezerskih branilaca prebacila se tokom tih nekoliko noći čamcima na sigurnu obalu Plive i izbjegla u Jajce. Bošnjake Jezera, Ljoljića, Čerkazovića i drugih obližnjih sela u kojima su živjeli, a koji nisu izbjegli, zločinci su fizički likvidirali.

Tako su u Jezeru 2. juna ubili 25 civila, muškaraca i žena uglavnom starije životne dobi i bolesnih. Među njima ubili su i osamnaestogodišnju djevojku Elviru Ramić i njenu stariju sestru Zlatu. Osim njih dvije, ubijeno je još devet žena. Sedam ubijenih žena bile su starosti od 62 do 82 godine, a jedna je imala 53 godine. Najstarija od njih, Mevla Bešić, bila je starica od 86 godina Preostalih četrnaest žrtava su muškarci od kojih je Ibro Zjajo najstariji sa čak 87 godina. Petorica ubijenih muškaraca bili su starosti od 77 do 84 godine, trojica od 51 do 61 godinu, a ostala petorica između 29 i 49 godina.

Do sredine juna, iz Ljoljića i Čerkazovića ubijeno je devet bošnjačkih civila. Među ubijenim je nekoliko staraca i dva dječaka. Najstarija žrtva je Aziz Balešić od 74 godine. Četvorica muškaraca bili su starosti od 54 do 66 godina. Među njima su i braća Karahodžić, Muharem star 66, Adem star 64 i Rasim star 49 godina. Ubijen je i Ademov sin Nisvet, rođem 1955. a i Ademov četrnaestogodišnji sin Adnan. Djed, njegova dva brata i maloljetni unuk. Drugi ubijeni dječak iz porodice Karahodžić, Selvedin imao je samo trinaest godina.

Najstariji ubijeni muškarac Mujo Bajramović imao je 65 godina. . Ubijen je i njegov sin Latif rođen 1959. godine. Latifova majka Zejna, teško je ranjena, ali je preživjela strijeljanje. Ubijen je i mladić Irfad Bajramović, mladić od 21 godine, njegov otac Mustafa star 46 godina. Pet ubijenih muškaraca bilo je starosne dobi od 24 do 59 godina.

Najtužniji zaključak ovog mračnog izlaganja jeste da su u Jezeru i okolnim selima 1992. godine ubijeni bošnjački dječaci, starci muškog i ženskog spola i žene srednje životne dobi. Ubijena je i jedna osamnaestogodišnja djevojka.

Od ukupno 57 ubijenih, pet je dječaka, jedna djevojka i devet staraca životne dobi od 65 do 87 godina.

Ubijena su 22 muškarca starosti od 21 do 65 godina, a ubijeni su kao civili. Iz nekih porodica ubijeni su muškarci tri generacije, od maloljetnika do staroga djeda. Iz nekoliko porodica ubijeno je više članova, braća, otac i sin. Ubijena su maloljetna djeca, ali i starci braća.

Zločici, posznati imenom i prezimenom, nisu birali svoje žrtve po starosti, spolu i fizičkom zdravlju.

Ubijali su sve redom.

Za posmrtnim ostacima 18 ubijenih se i danas traga.”

Pored drugih govornika, prisutnima se na komemoraciji obratio i glavni imam Zehrudin ef. Hadžić koji je spomenuo kako su nam danas važne tri stvari, a to su istina, pravda i pomirenje. Mora se znati istina o svakoj žrtvi i njenom ubojici kojeg mora stići zaslužena kazna kako bi se nakon toga mirili i nastavili život jedni s drugima, a ne jedni pokraj drugih.

Načelnica Općine Jezero Snježana RUŽIČIĆ uputila je i ove godine otvreno pismo učesnicima Dana sjećanja na civilne žrtve u Jezeru, te u ime Općine priložila simboličan novčani iznos organizatorima.

Ovo je fakisimil pisma načelnice Ružićić:

Nakon vjerskog programa, učenja El Fatihe za žrtve genocida, prisutni su s mosta u Jezeru spustili bijele i crvene ruže u valove Plive kao znak pijeteteta i poštovanja prema nevino stradalim žrtvama genocida u Jezeru i okolnim selima.

MOJA SJEĆANJA – KAO REPORTERU TV SARAJEVO ČETNICI SU MI DVA PUTA OPSOVALI MAJKU ZA MOJE IZVJEŠTAJE NA TV SARAJEVO

Negdje u martu 1992. godjne šipovački četnici su napali Ljoljiće i Čerkazoviće, što je bio šok ne samo za nevine mještane, nego i za građane Bosne i Hercegovine koje smo Radomir Vukojević i ja informirali o ovom zločinu na Radiju i TV Sarajevo.

Sjećam se, snimio sam rupu u zidu jedne kuće koju je napravio metak ispaljen s one strane Plive sa četnićkog položaja. Za malo je ubio ženu koja se u vrijeme ničim izazvanog napada zatekla u kući. Taj njavažniji kadar u prilogu isjekla je i bacila u smeće Nada Zubac pokazavši tako svoje čeničko lice i skrivajući istinu.

Snimili smo uspalhirene mještane Ljoljića i Čerkazovića koji su u strahu bježali trasom nekadašnje železničke pruge prema Jezeru i dalje prma Jajcu i Travniku. Sjećam se pravoslavnih žena koje su u Jezeru izašle ispred svojih kuća i nijemo promatrale kolonu nesretnika koji su bježali ne znajući ni kud ni kome – od zločinačke ruke i smrti, pokazaće se kasnije.

Nakon što sam poslao film u Sarajevo, pripremio sam izvještaj za TV Dnevnik i telefonom ga pročitao. Bila je očito gužva u Redakciji i montaži, pa niko od cenzora nije uspio isjeći moj tonski prilog u kojem sam spominjao četnike, rezerviste i razbojnike koji su napali mirne mještane Ljoljića i Čerkazovića.

Malo poslije TV Dnevnika, zazvonio je telefon u našem stanu. S one strane žice, zapjenušano uz psovke, javljao se voditelj TV Dnevnika Drgan Božanić. Ni dvi ni tri, psuje mi mater i u huji me pita što nisam saslušao i drugu stranu, to jeste četnike. Kažem mu, četnici su se oglasili pucanjem po nevinom stanovništvu, te mu nakamrim sto i jednu mater kroz mater i zalupim slušalicu.

Božanić je kasnije zdimio na Pale, postao Karadžićev ministar za informiranje, a poslije rata uz saglasnost SDA postao je ambasador BiH u Južnoafričkoj Republici.

***

Nakon ovog četničkog napada, organiziran je u Jezeru u prostorijama Mjesne zajednice sastanak predstavnika Općine Jajce, Jezera, te JNA. Nama novinarima nisu dali unutra, ali je neko krišom unio mikrofon od moga magnetofona, pa je sve snimljeno.

Na kraju “dogovora” i lažnih obećanja JNA da neće dirati lokalno muslimansko stanovništvo, sa sastanka izlazi na ulicu među mnoštvo znatiželjnog, ali prestrašenog svjeta, jedan kapetan JNA. Vidi me među narodom, pa ni dvi, ni tri nego:

“Znam ja tebe Memija! Jebem ti mater!”

Kažem tom bezobrazniku koji se opasao pištoljem i silom, da ja nisam Memija i da nema razloga psovati mater ni Memiji, ni meni. Kažem mu neka ga je kao oficira JNA sram zbog vulgarne psovke.

Na to će kapetan:

“Nisam ti psovao majku!”

Iz mase svijeta izdvoji se hrabro rahmetli kolega Mehmed Buhić i haman se unese u lice kapetanu prostaku. Strogim i odlučnim glasom, povišenim tonom skresa u lice silniku JNA:

“Jesi, jesi generale! Opsovao si!!! Sreća je da je Halilovićeva majka živa. Moja je mrtva, da si je meni opsovao, glava bi ti frcila s ramena!”

Muk i tišina.

Sjećam se tog prizora ko da se dogodio danas.

Sjećam se po tome što me je kolega Buhić hrabro uzeo u zaštitu, ispravio se pred kabadahijom i moćnikom.

Istina o genocidu koji se tek tada naslućivao i onog koji se iza brda i sa brda valjao, teško se probijala u javnost, kako onda, tako i danas, ne samo zahvaljujući četnićkim cenzorima u medijima nego i njihovim savezicima iz redova SDA i tzv. međunarodne zajednice.

***

Mumin Keljalić donosi nam u TV Jajce snimke popaljenog Jezera, sablasno pustog, razvaljenog i žalosnog. Bilo je hrabro privući se na obližnje brdo i napraviti te uznemirujuće snimkle.

*

Jezerani su odavno svoje kuće obnovili, Jezero se podiglo iz pepela, ko tica feniks.

Jezerani ne zaboravljaju.

Ne žele osvetu, nego istnu za sve žrtve genocida i pravedne kazne za zločince. Znaju, nekažnjeni zločin će se ponoviti. Kada zločince stigne pravda, kada sve žrtve nađu smiraj. tada će život poteći svojim ljudskim tokom. ko bistre vode Plive koje su ponijele bijele i crvene ruže, kao simbol nevinosti na bigajri hak prolivene bošnjačke krvi.

Ovu reportažu o sjećanju na genocid u Jezeru pišem sjedeći na obali Plive, na terasi nove kuće koja niče na temeljima devastirane kuće Seada Hodžića.

Preko vode, na onu strane Plive, pogled mi se zaustavlja u avliji Muhe i Hašide Ribić, ubijenih roditelja Ševalovih, mojih predratnih prijatelja koje nikad nisam prežalio. Godinama je Ševal tragao za kostima roditelja…

Na konaku kod Ševala nekoliko arapskih turista.

Život teče dalje svojim tokom, ko vječna Pliva

Ovu fotografiju uoči Bajrama šalje mi moj prijatelj s Vlasinja kod Jajca, Hasib Šahman Has. Kratak opis: “Moja supruga Nihada i ja na iftaru kod Damjana i Jasne Cote u Liskovici.”

Ovo je još jedan dragulj u kruni dostluka muslimana Vlasinja i katolika Liskovice. Korjeni uzajamnog poštivanja, ispomaganja u nevolji, veselju u dobru, duboko su ukorijenjeni u davnim, pradavnim vremenima.

Jedan narod, dvije vjere.

Odlikuje ih istinska pobožnost koju primjenjuju u svakodnevnom životu živeći u ljubavi s Bogom, komšîjama, prirodom..

Poznajem ih iz vremena kada sam učiteljevao u Gornjoj i Donjoj Liskovici, prije više od pola stoljeća. Bio sam često za sofrom u Liskovici; domaćin bi rekao kada sjedni jesti:

“Učo, ovo nije na masti!”

Rado sam odlazio u pohode kolegama i kolegicama koji su učili djecu u vlasinjskoj školi Dervišu, Dušanu, Fikreti, Katarini.

Upoznao sam vlasinjsku djecu na zajedničkim školskim izletima sa liskovačkom djecom, koje smo organizirali na livadi u Vlasinjskoj Glavici, s jeseni i u proljeće. Djeca bi se igrala i družila po vas dan kao da su iz jedne kuće, iz istog sela, iste škole. Nikad čuti psovku, ružnu riječ. Samo bi se u neka doba, nakon odigranih utakmica loptom, natpjevavali jedni s drugima.

Tako i stariji, ko braća.

U krvi i Vlasinjaca i Liskovčana je humanost prema ljudima, poštivanje komšije ma ko da je, domaćinski odnos prema zemlji i onom što ona daje, škrtoj u krševitom Vlasinju, podatnijom u župnijoj Liskovici. Ovdje je uvijek mio gost i drag dost, ko god s dobrim dolazio.

Prvi put sam u Vlasinje izišao s poštarom Stojanom Tešanovićem koji je četvrtkom donosio pisma. Ono što je bilo za Liskovicu, podijelio bi školskoj djeci, a oni bi raznosili po selu u više od pola sahata od škole udaljenim zaseocima,

U Vlasinju kuće su zbijene po mahalama, u Liskovici razbacane s brda na brdo; pred dolazak poštara u Vlasinje, na zaravni kao na nekom trgu u sred sela okupljali bi se haman svi mještani kojima je pismonoša dijelio pisma i donosio nešto socijalne pomoći. Malo im je ustvari imao ko i pisati, vlast ih davno zaboravila. Gotovo da nisu imali nikoga od svojih u svijetu, niti zaposlenog u obližnjem Varcaru. Uzdaj se u se i svoje kljuse. Uzdaj se u komšiju u dobru i zlu.

Vlasinjce pamtim kao siromašne, ali kao vesele i drage ljude. U jesen i zimu, kada je najveći zahmet položiti blagu i napojiti ga, Vlasinjci sijele uz petrolejske lampe, djeca kupe u trepavice priče starijih dok u šparetu veselo pucka grabovina. Rakijski kazan hoda od zaseoka do saseoka, uz “veseli stroj” vesele se i šale, pjevaju zajedno i Vlasinjci i Liskovčani. Iz svake mahale vlasinjske do uha ti dopire pjesma mladeži iz svih zaselaka, baterije šaraju zaseocima do pred zoru, ašikuje se…

Na sred sela kolo igra uz šarigiju Huse Šahmana koji je i mujezin u malehnoj džamiji.

U kolu cure ko nagorske vile.

Vole pobosti bikove s bakovima iz Šehovaca, Kovačice…

O bajramima, pirovima i veseljima, zastru i avlije ćilimima. Brzi su “trkoči” na dvije sohe, skaču u dalj, bacaju teški kamen s ramena. Dobri su lovci, nadaleko čuveni. Gledao sam kad u prtini duboka snijega uhvatiše rukama zeca. Love po Vlasinjskoj glavici, gusta je šuma visoko nad Vrbasom, lahko je i Vlasinjcima zabasati…

Ponedjeljkom su odlazili na pazar u Varcar dva sahata hoda gdje su više kupovali nego prodavali.

Iz tog vakta sam upamtio zimsku sliku koja na svoj način govori o uzajamnom ispomaganju Vlasinjaca i Liskovčana.

Na fotografiji, Liskovčani u posjeti svom selu, Misa o Sv. Iliji

Džahkad u Vlasinjca ponestane sijena, a zima se otegla. Kao danas, vidim jednog kako na konju, po duboku snijegu silazi u Liskovicu do svog prijatelja katolika. Vraća se u Vlasinje tovarom sijena na konju, blago mu neće lipsati. Sijeno neće plaćati, on i njegova čeljad će doći svom prijatelju u Liskovicu među kopače kukuruza, pomoći u žetvi pšenice, ili će se razmahati kosom po livadi, pa da se sadjene prije nevremena.

Vlasinjci su dobri majstori zidari, podizali svoje, mnogu su kuću i u Liskovici izgradili.

Pred zadnji rat u Bosni, i Liskovica i Vlasinje, mjesta su gdje se lijepo i u rahatluku živjelo.

Nove škole, asfaltiran put, struja u svakoj kući, prodavaonice. Traktori, kosilice, auti. Sve sam to bilježio kao novinar TV Sarajevo. Veselili smo se zajedno i radovali ljepšem životu. Mnogi je Vlasinjac već zaradio fine novce u Austriji i Švicarskoj, Liskovčani su savijali pare na poslovima u Libiji, po Hrvatskoj, Austriji. Vlasinjci su podigli lijepu džamiju na sred sela. Selo je dobilo urbani izgled.

***

U proljeće devedest i druge prvo u Liskovicu upala srpska milicija uz minobacačku pripremu, nekoliko nevinih mještana ubili, ostali pobjegli ostavljajući sve što su tekli decenijama dok je Liskovica gorjela. Ni jedna kuća nije ostala neužežena, gorjelo je žito u hambarevima, štale. Goveda, konji i ovce ostadoše puštene po livadama i njivama. Kuće odjazene, ostavljene, ko šipak, u hići ni veš koji se sušio po avlijama nisu ponijeli.

Zapalili Vlasinje. Strahom izluđeni izbjegli mještani, ni kud ni kome, ako je ko stigao zavežljaj sa sobom ponijeti. I nova džamija ostade u plamenu, granatom pogođena u munaru. Crkva u Liskovici i župni dvor do temelja sažeženi.

Muju Praćalića sreo sam kratko nakon te ničim izazvane tragedije, na Bešpelju u izbjeglištvu. Nekad bogat Vlasinjac stigao je samo kaput ogrnuti i u hići obazrijeti se jednom-dvaput na selo koje je nestajalo u plamenu. Planu, jedna, planu druga kuća…

“Prije bih svoju kuću zapalio, nego tuđu, reći će mi u kameru.”

***

Znaju i Vlasinjci i Liskovičani kako im je bilo u izbjeglištvu.

Vlasinjci su se zarekli vratiti u svoje selo, kad tad.

Vratili su se, obnovili selo, podigli džamiju s dva minareta. Došao i Muftija, drago mu, al nisu po volji bodnje bikova.

Vlasinjci mu kratko rekli:

“Mi volimo naše običaje. Zato smo se i vratili da bi uživali u njima!”

Na to, Muftija samo nemoćno sleže ramenima i zašuti.

U žedno mjesto stigla i voda sa izvora, pumpom izbačena odozdo iz Bareva, prokopan put prema Jajcu, proradila osmogodišnja škola, a mladež se školuje u srednjim školama u Jajcu…

Selo i nije više selo, sada liči na gradić iznikao iz pepela.

U obnovi džamije pomogli su im i katolici iz Liskovice. Vlasinjci vraćaju zajam – svojim prilozima pomažu u obnavljaju spaljene Katoličke crkve. U Liskovici je obnovljeno nešto kuća, ponajviše uz pomoć Vlade Hrvatske, stigla i struja. U velikom broju dolaze na mise koje se o Svetom Iliji i Svetoj Ani održavaju po ovdašnjim grobljima. Tada posjećuju i svoje vlasinjske prijatelje.

I Vlasinjci i Liskovičani se hvale međusobnim prijateljstvom i razumijevanjem koje svakodnevno svojim djelima potvrđuju, obnavljaju, grade nova. To je za njih prirodno, jer je ljudski, a oni su ljudi, ljudine, to djelom potvrđuju.

Iako se mnogi nisu vratili na svoja imanja u Liskovici, ona nisu zapuštena i zakorovljena. Ako i prodaju, prodaju zemlju samo Vlasinjcima, ili im je daju na obradu. Posjećuju se međusobno. Kada sam prošle godine bio u posjeti Hasibu Šahmanu Hasu, zatekao sam kod njega na eglenu i večeri njegove prijatelje katolike, obitelj iz Liskovice. Zajedno smo se prisjetili dragih ljudi i nekih zajedničkih zgoda i radosti.

Obveselio mi se i Hasov otac Huso:

“Volim što si mi došo! Ko da si mi zdravlje donio!”

***

Has šalje fotografiju sa iftara kojeg su mu sinoć, predzadnje ramazanske večeri, priredili njegovi prijatelji Domjan i Jasna Cota. Prethodnog akšama Has i njegova Nihada su iftarili za sofrom Peje Brtana. Njemu je Has sa svojim sinom Mujom i bratom Munibom gradio kuću. Kada je prošlog ljeta ista ekipa majstora radila kod mene u Jezeru, Pero je došao jedan dan da bi pomogao i stručnim savjetom i svojim rukama. Kao građevinski poslovođa proveo je svoj radni vijek u jednoj velikoj austrijskoj firmi. Na mome gradilištu se kasnije pojavio darivajući majstorima gajbu Coca-Cole.

“Ove poslove što radi Hasova građevinska ekipa ne bi uradile ni stotine radnika u Austriji,” hvali Pero Hasovu malu, ali vrijednu i složnu ekipu.

***

Vjerujem kako ponekad spomenu i Aliju i Tuđmana, i Slobu i Radovana, Dodika, Dragana i Bakira.

Sjete se i priče o HVO-u koji je nakon zločina u Ahmićima planirao novi zločin u Starom Vitezu – kamionom punim eksploziva razoriti muslimanski dio grada i sve živo u njemu. Za volan su prisilno posadili Muju Šahmana, svog zarobljenika, Hasovog rođenog brata, vezali mu ruke lisicama za volan, i pod uperenim cijevima naredili da vozi prema cilju, centru Starog Viteza. HVO je držao detonator u svojim rukama, a pripadnici Armije RBiH su pucali na kamion koji se kretao prema njihovim položajima. Na pola kilometra prije nego što će i biti raznesen, Mujo je skrenuo sa zadane rute, pa je kamion eksplodirao u manje naseljenom dijelu grada. On i još šestoro građana je ubijeno u toj strahovitoj i razarajućoj eksploziji. Mujo je od dva zla izabrao manje i otišao u smrt kao humanista da bi spasio druge.

Has je bio logoraš na Manjači, a nagazna mina mu je odbila stopalo nakon rata.

Ali, Vlasinjci i Liskovičani dijele žito od kukolja, znaju šta su dobri, a šta zli ljudi. Oni žive svoj, ljudski, potpuno paralelan i iskren život, bez svađa, inata i potvara.

Po političarima, teško bi bilo i Vlasinja i Liskovice, i ljudi i iftara, bajrama, uskrsa i božića, ne samo na ovom pedlju planinskom iznad Vrbasa i Crne rijeke.

Tako protječu ramazanski dani, prijatelji iz Liskovice, katolici, pozivaju na iftar svoje prijatelje iz Vlasinja ponosni jedni na druge, na obostranu ljudskost dokazanu kroz iskreno poštivanje i vjeru. Njihova vjera je po volji i Bogu i ljudima. Zadovoljni su i jedni i drugi, jer su se vratili na svoje, iftare i prijateljuju u iz temelja obnovljenim kućama. Mora da je i Dragi Bog zadovoljan njima.

Dobro je još jednom nadvladalo zlo u tradiciji katolika i muslimana, dobrih komšija i susjeda.

Kud ćeš ljepše, danas, a daj Bože i sutra i zauvijek – ne samo u Liskovici i Vlasinju!

***

Snimak dronom – Vlasinje

U vezi sa agresivnim i učestalim miješanjem najviših dužnosnika Republike Hrvatske u unutrašnje stvari suverene države (R) BiH, nepoštivanja presuda za ratne zločine i Udruženi zločinački podhvat, veličanjem ratnih zločinaca, uvrede žrtvama i državi, posebno od strane Zorsna Milanovića i Željane Zovko, postavili smo pitanje prof. dr. Francisu A. Boyleu – Ima li država BiH prsvo tužiti Republiku Hrvatsku za genocid. Evo odgovora prof Boylea:

DA!
DRŽAVA BOSNA I HERCEGOVINA I DANAS MOŽE TUŽITI HRVATSKU ZA GENOCID

Nakon što je Tuđman izvršio invaziju na Republiku Bosnu i Hercegovinu i pokrenuo HVO kako bi poveo svojun kampanju etničkog čišćenja Bošnjaka,
više puta sam tražio od Predsjedništva RBIH ovlasti da tužim Hrvatsku Međunarodnom sudu pravde za izvršenje genocida nad Bošnjacima.

Narod i država Republika Bosna i Hercegovina. Bosna i Hercegovina bi i danas moglinako žele tužiti Hrvatsku za genocid pred Međunarodnim sudom pravde.

Profesor Francis A. Boyle,

Generalni agent za Republiku Hercegovinu i Hercegovinu pred Svjetskim sudom pravde sa izvanrednim i neograničenim ovlaštenjima

Original izjave prof. Boylea:

Yes!

After Tudjman invaded the Republic of Bosnia and Herzegovina and unleashed the HVO in order to conduct  their Campaign of ethnic cleansing against the Bosnians, I repeatedly asked the RBIH Presidency for authority to sue Croatia at the International Court of Justice for inflicting Genocide against the People and the State of  the Republic of Bosnia and Herzegovina. Bosnia-Herzegovina  could still sue Croatia for Genocide today if it wants to before the International Court of Justice.

Professor Francis A. Boyle

General Agent for the Republic of Herzegovina and Herzegovina  before the International Court of Justice with Extraordinary and Plenipotentiary Powers.

Fatima Dedić je umrla 5. februara, a 11. februara 2022. ukopana na Gradskom mezarju Vlakovo, nkako u vrijeme kada ispisujem ove retke sjećanja.

Rahmet plemenitoj duši Fatiminoj!

Vijest o preseljenju na Ahiret Fatime Dedić me je potresla i rastužila.

Poznavao sam r. Fatimu iz viđenja, kao dijete, dok je davnih godina živjela u Varcar Vakufu. Bila je uvijek fino i moderno odjevena, prava gradska dama iz ugledne obitelji. Bila je majstor – krojačica u ovdašnjoj Krojačkoj zadruzi, kasnije Preduzeću za izradu konfekcije “Mladost.” Sjećam se je kako je jutrom hitrim, sitnim koracima hitila prema “radnji” u kojoj je kao majstorica krojačkog zanata bila cijenjena i poštovana. Od Fatime su šegerti učili zanat koji je u našem gradu imao dugu tradiciju i bio na glasu. Od Fatime su učili čak imajstori jer je u svom krojačkom majstorluku bila savršena umjetnica i znalac. Rado je podučavala druge i na druge prenosila svoje zanatsko-umjetničko znanje.

Fatima potječe iz ugledne starogradske trgovačko-zanatske obitelji Dedića koja je imala svoje dućane u središtu grada, odmah ispod gradskog parka i nasuprot Pravoslavne crkve.

Kada je Fatima napustila naš grad i stigla u Bonn u Njemačkoj, otvoria radnju, ne znam. Znam da je među svojim novim mušterijama ubrzo stekla veliki ugled i poštovanje. Bila je zatrpana poslom. Uzimala je mjeru, krojila i šila, ali većinu radnog vremena provodila je prepravljajući mušterijama konfekcijsku odjeću. Stekla je lijep imetak, kupila stan, otišla na hadž.

Kada su nas četnici potjerali iz Varcara, dosta nas se skratilo u Njemačkoj gdje smo osnovali i svoje udruženje. Fatima Dedić je bila stub toga udruženja i u moalnom i financijskom pogledu. Ona je uz Mustafu Hrustanovića bila vrlo đometna darujući velike sume novca kao pomoć varcarskim izbjeglicama u Sanskom Mostu, Bugojnu, Zenici. Davala je šakom i kapom, s halalom. I danas čuvam priznanice za Fatimin uplaćeni novac kao pomoć za kupovinu kombija za izbjeglice u Kruharima. Odzvala se i akciji prikupljanja novca za operaciju očiju r. Ahmeda Bašića. Ni jedna solidarna akcija nije prošla bez Fatiminog halal-priloga.

Hajra, Alma Mirza i ja posjetili smo Fatimu u Bonnu u njenom stanu gdje smo lijepo dočekani i ugošćeni. Zajedno smo išli na koncert r. Safeta Isovića. Fatimina fotografija sa Safetom koju sam tada snimio, i danas se može vidjeti u dokumentarnom filmu o Safetu koji se ponekad vrti na bosanskoj televiziji. Fatima je bila i naš gost u Hanau, bila je i na Alminoj svadbi. Dolazila je redovito na sastanke našeg Udruženja. Vezu smo održavali i nakon našeg preseljenja u Canadu, ali je prekinuta nakon što se Fatima vratila u Sarajevo. Kod prijatelja sam se raspitivao o Fatimi i njenom zdravlju. Planirali smo da se sretnemo, ali nam se susret otperio.

Žao mi je!

Rastajemo se ovako na daljinu, ali daljina ne mere umanjiti bliskost i poštovanje koju smo ne samo ja, nego i moja familija dijeliti sa Fatimom koja u našem sjećanju ostaje kao fina osoba, dama, majstor-umjetnik svoga posla, plemenita duša đometne ruke.

Odlomi se još jedna biser grana varcarska i bosanska. Ostadoše za uspomenu i sjećanje biseri Fatime Dedić koje je svima nama koji smo je poznavali đometne ruke darivala uz osmjeh.

U Varcaru je malo onih koji se sjećaju Fatime Dedić, a nekada veliko imanje Dedića krini se, propada i nestaje.