Ivica Dačić zvani Prasko – Debeljko, Šećerko, Ratluk: USTAŠA SA ČETNIČKOM ŠUBAROM – ILI ČETIK SA USTAŠKOM KAPOM NA GLAVI

 “Ivica Dačić je bio aparatčik Miloševićeve stranke. Predsednik omladine i ono što se pomalo zaboravlja; bio je portparol stranke. Svi odvratni stranački stavovi, sva pravdanja izbornih krađa, hiperinflacije, opšteg siromaštva, nacionalnih poraza, sve je to prošlo preko njegovih usta. Uključujući i ono najbizarnije, da smo pobedili NATO 1999. godine.”  (Predrag Popović, beogradski publicista; citat iz knjige “Istina o Vučiću”)

Amir Bislimi, nekadašnji direktor DS Srbije o Dačiću na Facebooku:”Miloševićev megafon, sejač smrti, straha, bede, prostakluka i primitivizma, danas nekome nešto priča. Portparol zločinačke, kriminalne, nacističke i lopovske partije SPS je ministar spoljnih poslova. Nikitović i Koštunica su ga amnestirali, a Tadić vratio na državne funkcije. Srbijom danas upravljaju razuzdani, iz groba podignuti, miloševićevci. To nam je kazna za sve izgubljene ratove, zločine, sankcije, nedužne žrtve, divljačke privatizacije, prostakluk, poremećene vrednosti. Realno, kad se sve sabere, pomnoži i oduzme, Srbija bolje nije ni zaslužila nego da njome vladaju aveti prošlosti.” (Objavljeno na Blogu Predraga Popovića, 04. 02. 2017.

Evo šta je Slobodan Milošević poručio svome šegertu Dačiću iza rešetaka Haaškog tribunala.
„Socijalistička partija Srbije je potpuno upropašćena i Ivica Dačić, taj mali naduvani ratluk, ne sme više da zloupotrebljava moje ime i da predvodi stranku”. (Popović, ibid)
Mirjana Marković je Dačića zvala “mali debeli šećerko.” Milošević – da bi bio originalan – zvao ga je “ratluk” (bosanski – rahat lokum.)

“Ako do te tužbe, ipak, dođe, Srbija će upotrebiti sva pravna sredstva da i ovoga puta izađe kao pobednik”, rekao je Dačić za “Večernje novosti”.

Izjave srbijanskog ministra vanjskih poslova kojima prijeti državi BiH ako se nastavi proces na Svjetskom sudu pravde protiv Srbije za agresiju i gencoid, jedva su dočekali u EU i prisvojili ih kao svoje. Šef OSCE u našoj zemlji Jonathan Moore ne samo da se miješa u unutrašnje svari jedne suverene države, nego čini i krivično djelo pokušajem opstruiranja pravde zahtjevom da BiH odustane od Tužbe. On čak bezobrazno tvrdi da niti ima dokaza, niti taj spor BiH može dobiti – jer šta bi drugo – Srbija je nevina. Kako misli Dačić, tako misli More, a u iste četničke diple dipli i Lars-Gunar Wigemark, šef misije EU u BiH. Sve to  dobro opravdanje za B. Izetbegovića da dohaka Tužbi. Dodamo li i izjave Čovića i Ivanića koji tvrde da ništa od Tužbe jer oni (sic!)  ne stoje iza odluke o njenom obnavljanju.

Da imamo državnike ko što nemamo, da imamo pravnike kao što nemamo, da imamo kritičku javnost, građane, medije, intelektualce, da postoji kao bosanska nacija koja zna šta je dobro za njenu državu, da imalo poštujemo sebe i svoju državu – ovu Moora i Widemarka bi  prvo najurili, a onda odmah i tužili za ometanje pravde. Dačića bi sikterisali i zabranili mu prelazak iz Srbije preko Drine. Čoviću bi rekli kao i Ivaniću – ni četnici ni ustaše ne mogu biti kadije koje sude i tuže. Ubijali, sakatili, silovali, rušili – pa sad traže da ih pitamo hoćemo li ih tužiti. Samo naivni mogu nasjesti na njihove baljezgarije.

Moglo bi sa strepnjom reći kako dobar vjetar puše u leđa sabotera Tužbe – Bakira Izetbegovića i na svijetu najbolje plaćenog pravnika-amatera Sakiba SOFTIĆA  koji će za hvatanje zjala, umjesto traženja novih dokaza za proces na ICJ, podebljati svoj ionako debeli hinlom stečeni saldo kojim se potkožio na račun države.

Sve su karte na hastalu. Uskoro ćemo se suočiti ili sa pravdanjem kako nema dokaza za reviziju Presude (sic!) ili – Tužba će biti obnovljena, pa sabotirana ko i do sada. Iako je primio besnaslovnu sumu novca, Softić do danas nije prezentirao ni jedan novi dokaz Sudu, a morao je u roku od šest mjeseci po saznaju. Možda nešto drđi u rukavu svoje sudačke tunike. (džubeta)

Međutim, svako mora znati, i EU i Srbija i sva tri srpska člana predsjedništva,  kako mi u rukama imamo već dobiveni spor Presudom ICJ iz 2007. godine. Na osnovu te Presude i presuda za genocid  na Tribunalu koje je izrekao pojedincima, mi možemo ukinuti genocidnu RS. Po istoj Presudi – Srbija koja je imala sudski nalog – nije spriječila genocid. Prema tome, krivnja Srbije je vječna…

U ovom tekstu ćemo se malo više pozabaviti likom i zlodjelom Ivice Dačića, aktualnog ministra vanjskih poslova Srbije.

U knjizi beogradskog novinara i publiciste Predraga Popovića su i ovi redovi:

“Aleksandar Vučić je promenio ideologiju, naučio je floskule kojima se zaklinje u evropske i američke vrednosti, ali ćud nije promenio. I danas, kao evro-atlantski fanatik, često pokušava da Ivicu Dačića diskredituje u velikosrpskom radikalskom stilu – na nacionalnoj osnovi.

To što je Hrvat i ustaša, nije Dačiću prepreka da bude četnik. da pače, on se u tome dokazao mnogo puta.

U istoj knjizi mogu se pročitati i ovi redovi: “U rekordnom roku, Vučić je s političke scene najurio Vojislava Šešelja, Vojislava Koštunicu, Mlađana Dinkića, Čedu Jovanovića i, na šta je posebno ponosan, Dragana Đilasa. Samo Dačiću ne može ništa.

Animozitet, nastao pre više od dve decenije, vremenom je prerastao u Vučićevu patološku opsednutost Dačićevim likom i zlodelom. Mržnja, koju je nekada prezentovao šalama na račun „malog, debelog,” danas se odgleda u zakletvi da se „neće smiriti dok ga ne smesti iza rešetaka.”

Umjesto iza rešetaka – Vučić je smjestio Dačića u fotelju ministra vanjskih poslova u svojoj Vladi. Vučić o Dačiću: “On je običan kriminalac. Od SPS-a je napravio mafijaški klan. Dačića zanimaju samo pare, ponaša se kao da je Srbija njegov plen. Ugrađuje se u sve poslove, reketira, otima… Sto puta je gori od Miloševića, Đinđića i Tadića. Svi su krali, ali niko kao Dačić. Seti se samo „kofera”. Tih 150.000 evra, koliko je bilo u koferu, namenjeno je Dačiću. To je samo jedan mito, a možeš da zamisliš koliko ih je dobio za sve ove godine. Kloni ga se.” (Citat iz knjige Predraga Popovića: “Istina o Vučiću” 

Popović, inače prijatelj i Dačića i Vučića piše dalje: “Psiholozi bi morali dobro da se pomuče ne bi li otkrili uzroke tog Vučićevog poremećaja, da li je u pitanju kompleks niže vrednosti ili nešto s komplikovanijim latinskim nazivom, uz šta se dobija recept za velike šarene pilule. Ipak treba razumeti Vučićevu iskompleksiranost, zasniva se na konkretnim činjenicama.”

Dačić je obrazovaniji, mudriji, strpljiviji i neuporedivo uspešniji. Od 23 godine političke karijere, Dačić ih je 19 proveo na vlasti, bez mnogo buke i problema oteo je SPS partijskom i ličnom tvorcu Slobodanu Miloševiću, ulazio je u najčudnije koalicije i, što ne treba zanemariti, prolazeći kroz sve te avanture nije stvarao opasne neprijatelje. U svakom haosu, Dačić je demonstrirao čvršći karakter, fine manire i sposobnost da planira nekoliko poteza unapred.

Kad je prvi put bio na vlasti, kao ministar protiv informisanja, Vučić je gorljivo predvodio hajku na Slavka Ćuruviju. Javno je pretio osvetom, zloupotrebljavao je policiju i sudstvo, čak je i fizički, prilikom dva slučajna susreta, nasrtao na omraženog medijskog protivnika, targetovanog kao „stranog plaćenika i domaćeg izdajnika”. Kroz to vreme, Dačić je pristojno prihvatao Ćuruvijine telefonske pozive, obećavao pomoć i nijednim javnim nastupom nije učestvovao u hajci na vlasnika „Dnevnog telegrafa”

Slična razlika, po kojoj mogu da se definišu civilizacijski nivoi svesti između Vučića i Dačića, videla se i prilikom njihovih razlaza s partijskim vođama. Vučić je brutalnom kampanjom satanizovao utamničenog Šešelja, predstavljajući ga kao ubicu, monstruma i ludaka. S druge strane, dok je polako, korak po korak preuzimao kontrolu nad SPS-om, sve u skladu s partijskim statutom, Dačić je izbegavao oštru ivicu sukoba s Miloševićem. Na optužbe je odgovarao mirno i tolerantno, pritom ne zaboravljajući da obezbeđuje i šalje pare za Slobinu odbranu u Hagu i Mirino izdržavanje u Moskvi.

Dačić je vidra koja uspješno pliva u političko-kriminalnim i narko-vodama:

Istovremeno, dok su Vučić i Dačić ratovali jedan protiv drugog, Popović tvrdi ovo: “Obojica su sticali ogromnu imovinu i imidž ratnih i posleratnih profitera. Kratke periode u kojima su se sukobljavale njihove stranke Vučić je koristio da kaže sve što zaista misli o Dačiću, posle čega su nastavljali saradnju kao da se ništa nije događalo.” (Svaka sličnost sa Bakirom Izetbegovićem i Fahrudinom Radončićem Šćepom je očito – slučajna! (Dok sabirem ove redove – eno ga Šćepo na nekoj TV brani Moora – tako i Dačića –  kao našeg prijatelja dajući mu za pravo oko odustajanja od Tužbe.)

Te i takve – četničke vojvode Vučića, Nikolića i Miloševićevog šegrta  Dačića  EU uvažava, želi ih odvratiti od Rusije, pa namamiti u svoje jato, sve preko grbače države Republike Bosne i Hercegovine. Ono što su izgubili na Kosovu, moguće je da će dobiti u Bosni. Uvjet – da se zaborave presude svjetskih sudova kojima genocidna RS mora nestati. Stoga su oni u horu digli dreku na najavu obnove procesa na Svjetskom sudu pravde. Povoljnim ishodom, RS ide brže na smetljište povijesti.

Ovako kao za Kosovo, Dačić će jednoga dana, ako ga neko bude pitao, ili ako ne bud eiza rešetaka, onkraj brave – govoriti i za RS:

“…доста је било политике да је Косово Србија, а у реалном животу је Косово све даље од Србије“, рекао је лидер СПС-а. (Ivica Dačić) Izvor BTV, 22. 12. 2012.

Skandalazono je da ovim četnicima dejtonski mediji posvećuju pažnju bez kritičkog komentara na njihove nedopustive izjave i ponašanje, miješanje u unutrašnje stvari naše države, opstruiranje pravde . Još samo da ih obojicu ugosti na svojoj TV Senad Hadžifejzović i s njima proćaska kao da nisu ni luk jeli ni luk mirisali.

Dačića i ostale četnike, četničke vojvode Vučića koji je rado viđen i odlikovan u Srebrenici, Vučića kojeg stalno mame u Sarajevo, Dačića koji je  zajedno s njima malo malo kod Dodika, ili Dodik kod njih –  mora se shvatiti ozbiljno, jer gubitak Kosova oni će po cijenu spašavanja vlastite kože – pokušati namiriti u Bosni.

Nakon što su žestoko branili Kosovo, pa izgubili, Dačić izjavljuje kako mu je RS važnija od “Kosova i Metohije!”

Već dobijeni spor na Svjetskom sudu i presude Tribunala za genocid put su kojim RS ide na smetljište povijesti. Tužba može samo utabati put da Dačić izgubi i RS, a mi dobijemo RBiH. Zato je i tolika dreka, prijetnje, zato je u pomoć prizvana i EU i njeni islamofobi.

Milošević se za života odrekao Dačića, a kad mu je trebalo – Dačić se oderkao Miloševića, pa ga – kad mu je zatrebalo – opet prigrlio.

„Socijalistička partija Srbije je potpuno upropašćena i Ivica Dačić, taj mali naduvani ratluk, ne sme više da zloupotrebljava moje ime i da predvodi stranku”. (Popović, ibid)
Mirjana Marković je Dačića zvala “mali debeli šećerko.” Milošević – da bi bio originalan – zvao ga je “ratluk” (bosanski – rahat lokum.)

Nakon nepravomoćne presude Karadžiću u kojoj je presuđen za genocid u Srebrenici, ali ne i u Prijedoru, Sanskom Mostu i drugim mjestima, Dačić se je pokušao u javnosti dokazati da je Karadžić ustvari nevin, pa tako i Milošević, usprkos svih zala koje su počinili.

U emisiji RFE, Nataša Kondić kaže:  “Meni se čini da se u priči o Miloševićevoj nevinosti ne radi o istrčavanju, da nije reč o tome da se je ministar Dačić oduševio, čim je saznao za taj paragraf u presudi Karadžiću, i odmah krenuo u javnost. Mislim da je to deo nekog plana. To mi tako deluje. Podsetila bih da je pre nekoliko nedelja Dačić izašao u javnost s porukom da je sazrelo vreme da se postavi pitanje odgovornosti za NATO bombardovanje. A takve stvari imaju odjeka u javnosti, to se prima. Mislim da je Dačićev cilj da se otvori politička debata, u kojoj će da se pokaže regionu da Srbija nema veze sa ratnim zločinima i da optužbe za agresiju padaju u vodu. Do pre nekoliko godina Dačiću nije padalo na pamet da se povezuje sa Miloševićevim nasleđem. Naprotiv, bilo mu je vrlo stalo da se udalji od Miloševića i da sačuva partiju pod geslom da to nije ona ista partija koja je devedesetih godina dovela do ratova. Sada se on opet vraća Miloševiću, kao da je ocenio da je trenutak za “istorijske izmene“. To bi se, verovatno, i nastavilo da nije došlo do posete američkog potpredsednika Srbiji, pa su dvojica ministara spustila loptu.”

U istoj emisiji RFE, Mirko Klarin kaže: “Mene jedino čudi zašto je Dačiću i Vulinu bio potreban Tribunal da se uvere u Miloševićevu nevinost. Zar oni nisu od početka verovali da Milošević nije kriv, da ga treba rehabilitovati i podići mu spomenik? Nego im sada Tribunal – kojeg oni potcenjuju i nipodaštavaju – odjednom postaje uporište za tvrdnju da je Milošević nevin. Zaista koješta. Ja mislim da bi Dačić i Miloševićevi advokati morali prvo da saopšte ko je doturio Miloševiću u pritvorsku jedinicu lek rifampicin, koji se koristi za lečenje gube i koji poništava dejstvo lekova koji snižavaju krvni pritisak. Milošević je uzimao taj lek i onda se žalio na visoki krvni pritisak. Tvrdio je da holandski lekari nisu u stanju da mu ga smanje i da zato treba da ide u Moskvu. On je u stvari hteo u Moskvu da bi se video sa suprugom Mirom Marković, jer je ona prestala da ga posećuje u Hagu, otkako je bila optužena u Srbiji. On to više nije mogao da podnese. Uzimao je rifampicin da bi mu dozvolili da ode u Moskvu. Milošević je pokrenuo sile u svom organizmu koje su mu izmakle kontroli i na kraju ga ubile na isti način na koji je pokrenuo sile koje više nije mogao da kontroliše i koje su rasturile Jugoslaviju i uvele je u rat.”

“Tadić je znao za kontakte Dačića sa Šarićevim narko-klanom Bivši predsednik Srbije Boris Tadić izjavio da je, kao predsednik Republike i Saveta za nacionalnu bezbednost, znao za kontakte premijera Ivice Dačića sa predstavnicima narko-klana Darka Šarića, ali da nikada nije dobio informacije da je Dačić “pod krivičnim gonjenjem.” (Portal “Na dlanu”) Inače, Tadić je najavljivao tužbu protiv Dačića zbog nekih izbornih maliverzacija.

Evo kako je Ivica Dačić opisan u “Vukajlija – Rečnik slenga”

Ivica Dačić – Čovek koji je proglašen za Najevropljanina, sviđalo nam se to ili ne. Ako su mu savremenici i oponentni naivni, on nije, nit je bio.
Kad je Sloba bio No.1, Ivica je imao isti tonalitet, dikciju i ideologiju. Kad je Boris No.1, Ivica se snašao, uključio svoj ekvilajzer, sa kojim se, izgleda, rodio, progovorio kao novi tata i mi imamo još jednog Borisa, u nešto manjem pakovanju, ali delotvornog i progresivnog.
Sreća naša da se ne nalazi iza Tijanića, to bi bio poraz za naše uši.
Kad se kaže slučajno SPS, misli se na Ivicu, onaj drugi ogranak se negde pogubio po rupama auto-puta koji je vredno zidao. Koridor 10% mu je skratio krila za 80%, sad se čovek samo izvinjava i krka u pauzama od lupanja drugih po ramenima.
Ivica ima još neko lice, koje čuva za sebe, ako on postane No.1

1) Godina 90 i neka: On je “sladak kao šećer“( Marković Mira-u fazi nadahnute vegetacije) itd….
2) Godina 2018: Omiljeni film ID – Allien je uništio sve predatore

Uskoro, kad padne s vlasti, Aleksandar Vučić će ostati bez svega u čemu sada uživa: neće moći da zloupotrebljava policiju, vojsku i pravosuđe, neće moći da preti, hapsi i uništava sudbine svih nepodobnih pojedinaca, tajkuni će prestati da mu plaćaju reket, ostaće bez statusa glavnog urednika svih srpskih medija, Željko Mitrović će mu sa Pinka vratiti Kseniju, Dragan J. Vučićević će naći gazdu sa većim mudima, Zorana Babića će proći erektivno divljenje „fizičkoj i mentalnoj snazi” Vođe, Vulin će početi da pije lekove…Kad ostane sam, na optuženičkoj klupi, Vučiću će teže od svega pasti činjenica da ga je politički pobedio i nadživeo Ivica Dačić.”

(O decenijskom sukobu premijera i njegovog prvog zamenika piše Predrag Popović, bivši urednik dnevnog “Nacionala” i dugogodišnji urednik “Pravde i Vučićev” (a i Dačićev) blizak prijatelj. (Tabloid)

Amir Bislimi, nekadašnji direktor DS Srbije o Dačiću:

“Miloševićev megafon, sejač smrti, straha, bede, prostakluka i primitivizma, danas nekome nešto priča. Portparol zločinačke, kriminalne, nacističke i lopovske partije SPS je ministar spoljnih poslova. Nikitović i Koštunica su ga amnestirali, a Tadić vratio na državne funkcije. Srbijom danas upravljaju razuzdani, iz groba podignuti, miloševićevci. To nam je kazna za sve izgubljene ratove, zločine, sankcije, nedužne žrtve, divljačke privatizacije, prostakluk, poremećene vrednosti. Realno, kad se sve sabere, pomnoži i oduzme, Srbija bolje nije ni zaslužila nego da njome vladaju aveti prošlosti.” (Objavljeno na Blogu Predraga Popovića, 04. 02. 2017.

Eto taj i takav Ivica Dačić mjera je EU u vezi sa sudbinom Tužbe RBiH protiv Srbije i CG. Ako je EU, nama, Bosancima Dačić ne smije biti mjera. On nama ne smije prijetiti ničim, pa ni u vezi sa sudbinom Tužbe na ICJ protiv Srbije.

I EU i Srbija govore istim zločinačkim jezikom od osamostaljenja Republike Bosne i Hercegovine; uz blagoslov Zapada – EU prije svih – četnici su izvršili agresiju i genocid u ratu koji nastavljaju u miru braneći genocidnu stečevinu i projekat Velike Srbije. Istim jezikom u združenom genocidnom zločinu ruku pod ruku EU i Srbija nastavljaju svoju politiku prema državi Bosni.

Stoga, ni od već dobijene presuda za genocid na svjetskim sudovima kojim možemo poslati RS na smetljište historije – niti od nastavka procesa jer će on taj put RS na bunjište ubrzati – ne smijemo ni po koju cijenu odustati.

Šta uostalom fali Švicarskoj koja nije u EU?