ŠAĆKO – NEDOVRŠENA PRIČA O TRGOVCU, TELLALU – NESUĐENOM FILMSKOM GLUMCU

Rika i Ričani

Mustafi F. Deliću

ŠAĆKO – NEDOVRŠENA PRIČA O TRGOVCU, TELLALU – NESUĐENOM FILMSKOM GLUMCU

Ko da sada gledam Šaćku.Nosio se do zadnjeg dana života a la turka – fes, čakšire, kaljače. (Kao dijete, bio virovo sam da je Šaćki najugodnje siditi u Sinanvoj kahvi – u čakširama nabranim na turu, kakve niko više u Varcaru nije nosio, samo Bilać u Ćorića mahali.)

Išao je polahko i pažljivo,  ko da gazi priko jaja, pa da ih ne zgnječi.

Bio je tih, Povučen. nenametljiv, haman si ga jedva čuo. Ko sjena. Kad ga pogledaš – iznenadiš se njegovom starinskom pojavom, mirnoćom.

Osim igala, koje su mu bile glavni trgovački artikl, prodavao je i iznošenu odjeću.

Ako imaš kakav kaput ili ‘lače, a terebaju ti pare, odnesi ih Šaćki neka ih proda.

Eh, sad ne znam je li je imao pri sebi toliko para da odmah plati svom “dobavljaču” za robu, ili je taj moro čekati dok Šaćko proda, pa da podile, onako kako su se dogovorili.

Šaćko bi prebacivao robu za prodaju priko desne ruke i išao kevajući kroz mahalu. Odlazio bi u Sinanovu (kasnije Edhemovu) kahvu, usput  nudio na prodaju svoju robu. Ako bi sreo nekog mušteriju na putu kroz Gornju mahalu i Uspolje (Nispolje) do Sinanove kahve, nudio bi mu ono što mu se zateklo za prodaju.

Znalo se nekad nakupiti pravo malo skladišće kod kuće od tih iznošenih haljinki, pa bi Šaćko jedan dan do podne iznosio jednu, pa prodo, ne prodo, popodne drugu robu.  Neko od mušterija bi ga slao kući da donese ono što je već nudio, a ovaj tek kasnije odlučio pazariti.

Nudio bi robu tiho i nenametljivo, hvaleći je kao da je njegova, nova, uglavnom na isti uhodani, ili samo za zahru prilagođen novi način.

“Evo dobra kaputa!”

Pošto bi ga objema rukama raširio, pokazao bi lice, izvrtao džepove, rukave…

“Nije ni tenuo!”

Upamtio sam tu starinsku rič od Šaćke, valjda ju je on jedini i izgovarao u svom škrtom, tihom govoru, pa je koristim i danas. Kad god kažem „ovo nije ni tenulo“ a to biva u nekoj prodavaonici haljinki – pred oči mi iziđe Šaćkina slika.

Prodo ne prodo, sidio bi u Kahvi sa ostalim Ričanima. Nisam ga čuo da je ikad zašao u eglen o politici. Uopće, malo je govorio. Sidio bi često sam za hastalom na kojem je bila tacna sa džezvom i fildžanom. Često nije mogao odmah platiti, ali kod Sinana je moglo i na veresiju – platiće kad mogne, nije Sinan nikome kvario merak za kahvu.

Odlagao bi tada robu za prodaju u stranu, na praznu štokrilu, srknuo bi malo kahve, pa je napola okretao leđa hastalu i ostvaljao kahvu za kasniji ćeif. Često je i Kahvi sidio sam.

Vidim ga –  metnuo obje ruke, jednu priko druge, na svoju uspravljenu kevu, na njih naslonio bradu i utonuo u svoje misli.

Nerijetko, u kahvi se znalo i prikunjati.

Uz pendžere bile drvene palače; u Kahvi tiho, tek pokoja muha proleti, u loncu okovanom iznutra debelim slojem kamenca, haman što nije provrila, struja i pivuši voda; kroz otvorene pendžere dopire žubor naše rike i – ko ne bi prikunjao, zadovoljan i sobom, familijom, poslom, a u Šaćkinom slučaju – sitno-trgovačim. Mutafdžije izlazile iz svojih memljivih i važnih ćerhana, bacali pucala, otpasivali tulume, pa prilegni popodne u Kahvi, posli ručka… Neko ponesi tulum, a neko šaku pod glavu.

Šaćko bi odlazio, odnosio robu, pa malo kasnije se vraćao donoseći novu.  Scena se ponavljala.

Šaćko je prodavao i trosku.

Troska je otpadala sa usijene mazije dok su je kovači kovali u svojim kovačnicama. Tamo bi je sakupljao Šaćko. Znao je kada treba doći i pokupiti trosku, kad napada, obično u Omerovoj ili Ahmeta Ćaminog kovačnici.

Objema rukama kupio bi trosku, nekad bi mu i kovači pomogli. Troska ga čekala spremna kad bi dolazio na prag kovačnice poviriti je li napadalo, kod Omera.

Trpao bi trosku u platnenu vrećicu i odlazio. Troska je bila mukte.

Ako bi je uspij prodati, mogao je malo i “zakapitaliti”, što bi reko Fazlo, komšija – koji praveći pržnjeve od konzervi i male furune od pleha –  u Rici nije nikad zakapitalio. Kada bi zajmao pleh od Omera, govorio je da će mu platiti kad zakapitali…

Šaćko je trosku iznosio pred Sinanovu kahvu, trpao u lončić (ovi ovdi bi rekli “cup“, a snaše tribovske – “piskerić”.)

To je radio samo ponediljkom ili vašarom, kad seljanke sajdi u grad ili dojdi biliti platno na rici.

Ritko bi trosku – a i haljinke ako bi se zatekle za prodaju – iznosio na Kolobaru; njegovo prodajno misto bila Rika, čitav svit je stao u taj fildžan Varcara kod Sinanove kahve.

Troskom su seljanke bojile svoje carze – ne znam kako. Znam – ponajčešće su to radile troskom koju im je prodavao Šaćko na kojoj je u Rici haman imao monopol. Obojene carze nisu bile crne kako bi insan mogao pomisliti, nego čivit plave, ko nebo iznad Rike..

Tako je Šaćko zarađivao za komad kruha, za kahvu,  za otplatu veresije, bilo za duhan, nikad puno, a njemu puna kapa, duše čiste i velike.  .

Išao je redovno u džamiju.

Kad je ženio sina Akifa, pa prid njega doveli buduću snahu, a Šaćko je fino pito:

“Prije nego ujdeš u moju kuću, znadeš li ti učiti u jaziji, u Musafu, ako ne znaš, moja nevista ne moreš biti!”

Onda se posli falio kako mlada, Akifovica, nevista mu, u Musafu hatme i mukabele uči, a komšinice dojdu siditi i slušati. (Ovo mi ja kazivo Mustafa F. Delić, praunuk Šaćkin)

Nikad nije zakapitalio, ali nikad nikome nije bio muhtač. Sirotinja biti – znači biti Ričanin.

Bio je ponosan, nenametljiv mali rički trgovac, taman za Riku i taman za njegovu skromnu dušu, njegove mušterije i snaše koje su kupovale trosku.

Jedno vrime bio  Šaćko i tellal.

Moglo bi to biti prid Drugi svitski rat. Tellalio je ono što mu je u Općini rečeno da rasglasi. Tellalio je i za „prifatna lica“ – nudio na prodaju kravu, ovcu, kuću.

Tellalio važne habere o mobiliziluku, povećanju poreza, zabranama i globama.

Ali, glas mu je bio tih, i morao je više puta ponavljati ono što bi tellalio, ići haman od kuće do kuće, da bi ga se čulo. Za njim i oko njega, znatiželjna dječurlija. Ponakd bi ga povuci za čakšire dok je tellalio.

Umalo, pa da Šaćko postane i filmski glumac. Ali, ne dade mu se baš zbog tihog glasa.

U Riku se sjatila filmska ekipa iz Beograda – sve vrije od glumaca, tehničara, a i znatiželjnog svita; snima se domaći igrani film „Šolaja.“

To je bilo zapremedet i za Riku i za Varcar, a i za okolna sela. Sirotinja je volila filmove, a sada je dobila priliku da i sama glumi u filmu.  Režiseru je trebalo statista, a Ričani bi priskočili i da nisu plaćani. Film je to, a Rika je živjela i sa filmomovima.

Prid džamjom bila garderoba, u njenoj avliji razni rekviziti, puške u kupama. Vrzmaju se glumci, doštimava tehnika. Ispred Mehine i Husine kovačnice napravili rampu, biva odatle će  kamera u pokretu nagore i nadoli najbolje uhvatiti masu svita – na koja hoda gori doli od ćuprije pa uspolje i natrag. Reeditelj  vikao iz sveg glasa da niko ne gleda u kameru, da se kreću brže i ne obaziru. Biva, snima se scena mase svita – ponajviše seljaka –  koji su nahrnuli u grad koji je istom, kao đoja, oslobodio Šolaja. Kada su probali tu scenu snimiti sa rampe, kolica na šinjama je trebalo vući preko konopcem preko čekrka. Oni što su to radili, potužili su za vrime probe kako im konopac nabija žuljeve pa ruke krvare. Hitro je poslan momak u Hamidovu “Zemu.” Donio je metar dva platna, režiser ga je na naše zaprepaštenje razderao na nekoliko komada (đe ćeš urvavati tako fino platno!) i podilio ga momcima koji su tim platnom omotali ruke. I, snimanje je moglo početi. Svi smo se gurali da budemo u kadru.

Trebao je režiseru i tellal da malo zabubnja u svoj mali doboš i rastellali neki Šolajin proglas.

Tako se je na probu doveden Šaćko.

Nekoliko puta je probao, ali izdao ga je tihi glas, kojeg mikrofon nikako nije mogao ufatiti u potrebnoj jačini. I – tako je završena ta Šaćkina filmska karijera, a da nije ni počela.

Moguće je da mu je plaćeno za probe, bilo para. Umisto Šaćke, našega ričkoga tellala,nesuđenog glumca, u filmu „Šolaja“ tellalio je neki beogradski šofer koji je vozio filmsku ekipu.

Omer i Meho, Ibraga, a i ja.često smo se “šejtenili” i izvodili razne igrokaze – obično u Omerovoj kovačnici, ili u ribolovu na Sani, Ponoru.

Igrokaz bi počinjali iznenada – mijenjajući glas, oponašajući pokrete osobe – zavisno od toga kako je ko kojeg Ričanina glumio.

Pozornica  – kovačnica ili ledina. Mašti nikad kraja – a dijalog, ili monolog – mogao je početi – s kraja, sredine ili početka. Svako ga je znao napamet, dograđivao, poboljšavao.

Pošto je u Rici svako bio baška insan, što bi rekli jedinstven – na svoju ruku – na svoj ferek – to su i ti igrokazi, rički kazano – šejtanluk – bili raznovrsni, bogati i mehlem za naše duše.

Uživali smo u našoj glumi, a malobrojna publike je često uskakala u “predstavu” sa svojim upadicama i dodacima.

Neka se ne pomisli da smo samo jednom glumili i Šaćku, i moga Dida, i Oca, i Bana, Jupana, Fazlu, i Ahmeta Ćamina, sami sebe.

Tako smo sačuvali u svojim uspomenama mnoge Ričane, otimali ih od zaborava i divili im se.

Ako je bilo publike, u redu je, ako ne, nama je ionako duša bila puna – dosta smo sami sebi. Nikad se nismo rugali, osim sebi, samo smo ponekad neku osobinu ili rič našeg junaka naglašavali;

“Evo kaputa, niđe nije tenuo!”

Mnoge, pa ni Šaćku, sitnog trgovca, tellala, nesuđenog filmskog glumca – naravno, nismo zaobilazili, Ma, oponašali smo svakoga, pa i same sebe.

Ko da gledam ovu scenu: Rika. Na mistu koje se nalazilo na jednom kraju onog trougla što su ga činile Ivićeva kovačnica, Đorđina pekara i Sinanova Kahva – preko puta  bila Ibricina brijačnica – sidio bi Šačko pokraj svoje robe, poredane na komadu papira; kaput ili lače, košulja, dva-tri snopa igala – jedan načet, piskerić pun troske. Sa strane – odložena keva, pri ruci duhanska kutija, u njoj duhan, i na unutrašnjoj strani ćageta za savijanje cigara koje se Šaćko ne baš često maša. Ponekad bi mu tu – na radno misto – Sinan donoisio kahvu.

I – haj Ti sada reci da to nije život koji je Šaćko poredio sa Amerikom.

Bilo je to bogatsvo i rahatluk na Rički način – bogatiji i od same Amerike.

Bilo se siromašno, guremno, nikad dvi jake za vratom; ako si ručo brini se o večeri, snalazi se, zajmaj, pa posli vraćaj. Ali, nikad i nikome muhtač.

Puna šaka brade!